Rediteljka Tamara Todorović u Kanu: „Uvek sam u filmovima polazila od sebe“
Razgovarali smo o velikom uspehu autorke.
Povezano
Kratki film „Niko ništa nije rekao“ rediteljke Tamare Todorović selektovan je za zvanične takmičarske programe 79. Međunarodnog filmskog festivala u Kanu – glavni takmičarski program kratkog filma i La Cinef.
Glavni takmičarski program kratkog filma ove godine čini 10 ostvarenja iz celog sveta, selektovanih od 3.184 prijava iz 136 zemalja, dok La Cinef program, posvećen najboljim studentskim filmovima, obuhvata 19 filmova izabranih među 2.750 prijava filmskih škola širom sveta.
„Niko ništa nije rekao“ nastao je kao koprodukcija Srbije, Francuske, Slovenije i Hrvatske, a producentkinja filma je Čarna Vučinić, ispred producentske kuće NAKED. Radnja filma prati jedno naizgled uobičajeno Katarinino veče. Katarininu svakodnevnicu prekida poziv zbog koga mora da se suoči sa posledicama, naizgled, bezazlene igre u kojoj je učestvovala njena ćerka.
Uloge tumače Ivana Vuković, Kalina Šutić, Viktorija Vasiljević, Milica Stefanović, Iva Kraljević, Elena Popović, Marta Grujić, Petar Požega i Jovan Belobrković. Koproducentkinja je Ena Bajraktarević, direktor fotografije Mladen Teofilović, montažerka Kristina Todorović, scenografkinja Ana Ivanišević, kostimograf Strahinja Tabaković, šminkerka Mojca Gorogranc Petrushevska i dizajner zvuka Julij Zornik.
Sa rediteljkom smo razgovarali o kanskom debiju, stvaralačkom procesu, kao i o izazovima domaće kinematografije.
Tamara Todorović o filmu „Niko ništa nije rekao“
Vaš film našao se u glavnom programu kratkog filma na Kanskom filmskom festivalu. I još ovo, ne jedna, nego dve rediteljke iz Srbije idu na KFF, prvi put u istoriji. Kakav je osećaj – da li su to trenuci koji oblikuju karijeru?
Ove godine su u Kanu čak tri filma iz Srbije, pored Tare Gajović i mene tu je i Ivan Marković u ACID programu, i mislim da je to zaista velika stvar za našu kinematografiju, ne samo za nas lično. Iskreno, još uvek nisam sigurna da umem da definišem osećaj. Od trenutka kada smo saznali za selekciju je postalo vrlo intenzivno i pomalo nestvarno. Možda ću shvatiti šta ovo tačno znači po završetku festivala.
Kažu da ovo jeste trenutak koji oblikuje karijeru i samim tim ovakav uspeh na samom početku sa sobom definitivno nosi veliki pritisak.
Da li ste ranije bili na Kanskom filmskom festivalu i volite li ga – da li vas uzbuđuje pomisao da idete tamo, da ćete biti sa svojim kolegama, kako se spremate, šta očekujete?
Nikada nisam bila u Kanu, ni turistički, tako da apsolutno ne znam šta da očekujem. Mislim da već nedeljama živim u nekoj vrsti hronične treme, što mi se ranije nikada nije desilo. Mnogo mi znači što će tamo biti cela ekipa filma. Nekako je sve lakše kada i sreću i stres možete da podelite sa ljudima sa kojima ste prošli ceo proces, smiruje me što tamo ne idem sama, nego sa ljudima koje volim i kojima verujem.
Plaši li vas pomisao na taj čuveni crveni tepih KFF-a ili mu se radujete?
Malo plaši, da.
Kad pročitam sinopsis vašeg filma na pamet mi pada Carnage – deca su u sukobu, a onda roditelji, rešeni da prvo fino izglede stvar, počnu da se ponašaju gore od dece. Odakle ideja za film, zašto baš ova tematika?
Žensko iskustvo u različitim periodima života je nešto što me inspiriše još od fakulteta. Uvek sam u svojim filmovima polazila od sebe i pokušavala kroz film da rešim neke svoje lične dileme, pa tako i u ovom filmu.
Film “Niko ništa nije rekao” je film u kome sam kroz jednu situaciju koja je mogla da se desi bilo kome i bilo gde želela da preispitam kakav efekat pritisci društva imaju na žene, koja su to očekivanja od majki, a koja od ćerki i kakve su posledice svega onoga što smo od malena učile da ne izgovorimo.
Film Carnage Romana Polanskog, kao i, na primer, nešto noviji film Armand reditelja Halfdan Ullmann Tøndel imaju tu sličnu postavku “roditeljskog sastanka”, ali ono što je meni bilo zanimljivo u radu na ovom filmu i što je bila moja želja od početka, jeste da mom “roditeljskom sastanku” prisustvuju i deca,dramaturški zato što mislim da se roditelji u prisustvu dece ponašaju drugačije i to mi je bilo dramski zabavnije, a onda i zato što sam zaista želela da radim sa decom na filmu, jer je rad sa decom nešto što me u poslednjih nekoliko godina jako inspiriše.
Kako je izgledalo samo snimanje filma, jeste li uspeli da sve svoje zamisli prenesete na film, ili ste se možda, tokom snimanja, i odmakli od same ideje?
Najstresniji deo rada na ovom filmu nije bilo snimanje već čekanje konkursa FCS-a koji su u tom trenutku bili neizvesni, iako iz ove perspektive i to deluje kao luda sreća, s obzirom na to da je to bio poslednji održan konkurs i, da tada nismo bili spremni, film ne bi bio snimljen. Sve nakon toga je išlo prirodno i lako. Moje producentkinje Čarna Vučinić, koja je bila tu od samog početka i Ena Bajraktarević, koja nam se pridružila u pripremama filma su mi, svojom podrškom, pomogle da se po prvi put osećam kao rediteljka i da se bez ikakvog straha bavim svojim poslom.
Naše pripreme su bile toliko temeljne da je snimanje zaista bilo samo izvršenje onoga što smo pripremili. Svi smo imali istu ideju i svima je bilo jasno šta želimo da postignemo i samim tim nije bilo prostora za bilo kakve nesuglasice. Atmosferu filma sam gradila sa direktorom fotografije Mladenom Teofilovićem i to su savršeno podržali scenografkinja Ana Ivanišević i kostimograf Strahinja Tabaković. Nije bilo nikakvog odstupanja od scenarija i ideje.
Film sam montirala sa Kristinom Todorović sa kojom radim od prve godine fakulteta i taj odnos je zasnovan na razumevanju koje traje više od 10 godina. Apsolutno svaki član ekipe mi je pomogao da, ono što sam napisala prenesem na platno i ja sada mogu da stanem iza svakog kadra tog filma i da ne pomislim „ovo smo mogli drugačije“.
Smatram da je moje poverenje u saradnike i poverenje koje su oni meni pružili bilo ključno da svi procesu pristupimo otvoreno, bez straha i pritiska.
Svi smo nekako odrasli uz ideju da film mora da boli, da iscrpljenost i stres znače da radite nešto ozbiljno i vredno. Smatram da takav pristup ubija samopouzdanje i kreativnost svakog člana ekipe i bilo mi je važno da probam drugačije, najveća potvrda uspešno obavljenog posla mi je bila činjenica da sam odmah po završetku snimanja želela da snimam nešto novo, sa istim tim ljudima, što se ranije nikada nije desilo.
Kome se divite kad je film u pitanju? Kanski festival je poznat po tome da slavi autorska ostvarenja, ove godine posebno – kada se potpuno odmakao od Holivuda – gotovo da nijedan blokbaster neće imati svoju premijeru ovde – da li vam se to dopada?
Ja nemam omiljene autore, volim filmove, imam ogroman spisak omiljenih filmova i divim se različitim autorima koji učestvuju u stvaranju filmova, nekada su to reditelji, ali nekada su i glumci, direktori fotografije, scenaristi. Danas se divim onima koji bez obzira na okolnosti u kojima stvaraju uspevaju da održe autentičnost i da ispričaju one priče koje žele da ispričaju, a ne one koje bi trebalo. Lagala bih kada bih rekla da ne volim Holivudske filmove, posebno filmove nastale pre 10-20 godina, ali me raduje što su veliki festivali sada okrenuti više autorskim ostvarenjima, onima koje, nažalost nećemo imati prilike da gledamo u bioskopima, jer želim da verujem da veliki festivali oblikuju publiku i nadam se da će se na taj način publici približiti i nešto drugačije od onoga na šta su navikli.
Koje domaće festivale volite, kojima se radujete?
Pre svega Festivalu autroskog filma, jer je to retka prilika kada u našoj zemlji možemo da pogledamo filmove koji su svoje premijere imali na velikim festivalima i da budemo u toku sa svetom. Pored toga, moj rođendan je u periodu FAF-a pa je to dobar način da se proslavi bez standardnog rođendanskog pritiska.
Koji film želite da pogledate kad ste već na festivalu – jeste li ispratili program?
Moj raspored tokom boravka u Kanu je prilično gust, ali se nadam da ću naći vremena da pogledam neke filmove. Ispratila sam program i radujem se da pogledam filmove nekih autora kao što su Radu Jude, Valentina Maurel, Zvyagintsev, Dominga Sotomayor, Hamaguchi, Cristian Mungiu…
Kako danas doživljavaš poziciju žene u režiji? Nekada je žena rediteljka bila gotovo izuzetak – jedna u sto – dok se danas situacija ipak menja. Da li osećaš da nova generacija autorki zaista dobija više prostora i slobode, ili i dalje postoje nevidljive granice sa kojima se suočavate?
O položaju rediteljki u svetu mogu da govorim samo iz ugla publike, jer nisam imala priliku da radim u inostanstvu, ono što mogu da primetim jeste da sve više vidim ženska imena u programima festivala i to me raduje, ali verujem da to nije realna slika položaja autorki u svetu.
U Srbiji je specifična situacija, jer mi je teško da govorim o položaju rediteljki odvojeno od opšte situacije u kojoj danas nastaju filmovi kod nas.
Svi mladi autori trenutno rade u prilično zahtevnim i nesigurnim uslovima, pa su i prepreke sa kojima se susrećemo iste.
Važno je što se prostor za autorke sve više vidi i prepoznaje, ali mislim da, kod nas, nažalost postoje vrlo vidljive granice sa kojima se suočavaju svi autori.
Uz podršku partnera Cockta, IZIPIZI, Plazma Rolsi i MCF Megacom Film Srbija, BURO. Srbija i ove godine donosi ekskluzivne priče sa 79. Filmskog festivala u Kanu.
Naslovna fotografija: Mladen Teofilović