Izlazak iz srednjih godina i kriza identiteta u filmu „La Vie d’une Femme“

Moja prva pomisao tokom filma „Život jedne žene“ bila je zapravo: Kan je zaista pronašao još jednu iscrpljenu Francuskinju i rekao „Da, savršeno, dajte joj stajaće ovacije!“

A stvar je u tome… film je otprilike tačno ono što i očekujete da će biti.

Žena srednjih godina koja luta između posla, porodice, emocionalnog pregorevanja, nejasnog nezadovoljstva i kvir afere negde u središtu svega toga. Gledali smo ovaj film i ranije. Ponekad i bukvalno. Na brzinu sam prelistala Letterboxd i recenzije koje sam pročitala su ga u suštini opisale kao „Francuskinja koja prolazi kroz krizu ispisana u različitim fontovima.“

Ali, i sama kao žena, nisam mogla a da ne cenim koliko je film zapravo pronicljiv.

O čemu je film „La Vie d’une Femme“?

Gabrijel (igra je Lea Druker) korača kroz život kao neko ko je prerano preuzeo previše odgovornosti i nikada se od toga nije oporavio. Ona je hiperkompetentna na poslu, dostupna svima oko sebe, trajno staložena na onaj način na koji su žene često staložene onda kada osećaju da im nije dozvoljeno da se potpuno slome.

Takođe smatram da je odluka da Gabrijel bude hirurg izuzetno važna, jer objašnjava toliko toga o načinu na koji ona funkcioniše u svetu. Hirurgija predstavlja preciznost, kontrolu, segmentaciju. Ne možete se emocionalno raspasti usred operacije. A Gabrijel tu istu svest prenosi u svaki deo svog života. Ona tretira emocije kao nešto čime treba efikasno upravljati, a ne kao nešto što treba u potpunosti doživeti.

Čak i u trenucima intime, prisutan je taj osećaj da ona i dalje posmatra sebe sa kliničke distance, kao da je i sama ranjivost samo još jedna procedura koju mora pravilno da izvede. Njen posao takođe pojačava onu verziju nje od koje svi već zavise: smirena pod pritiskom, te je nemoguće zamisliti da njoj samoj treba pomoć. Ironija je u tome što dane provodi popravljajući tuđa tela, dok konstantno zanemaruje sopstveni unutrašnji život.

Film takođe skreće pažnju na to da je ova njena verzija nastala mnogo pre odraslog doba. Gabrijel ima energiju nekoga ko je još kao dete postao emocionalna majka u sopstvenoj porodici. Osoba na koju se uvek možete osloniti. Ona koja rešava probleme. A vremenom, takva uloga okoštava i pretvara se u identitet.

Zbog toga je njena hiper-nezavisnost manje osnažujuća, a više duboko tužna.

Jedna stvar koja mi se zaista dopala jeste to što film njenu odluku da nema decu nikada ne tretira kao neku hrabru deklaraciju. To je logičan korak za ženu koja je već provela čitav život glumeći emocionalnu majku drugim ljudima i jednostavno nema više šta da pruži toj ulozi.

Kvir priča sa Fridom (koju igra Melani Tjeri) takođe je lišena drame. Gabrijel polako korača ka tome, ali tu nema nekog velikog buđenja ili otkrića koje menja život iz korena. To je samo jedan kratak, zbrkan trenutak u kom se čini da je slučajno naletela na drugu verziju sebe, onu koju nikada nije imala vremena da valjano istraži.

O tome se zapravo i radi u celom filmu: o svim verzijama nas samih koje se nikada nisu u potpunosti materijalizovale jer se život isprečio.

I mislim da upravo zbog toga ta fragmentisana struktura funkcioniše. Film nonšalantno prolazi kroz poglavlja, baš na način na koji i odraslo doba počinje da se doživljava. Manje kao jasna priča, a više kao zbirka obaveza, telefonskih poziva, malih kriza identiteta, poslovnih sastanaka i nedovršenih razgovora.

Uz podršku partnera Cockta, IZIPIZI, Plazma Rolsi i MCF Megacom Film Srbija, BURO. Srbija i ove godine donosi ekskluzivne priče sa 79. Filmskog festivala u Kanu. 

Naslovna fotografija: Cannes Film Festival