OXAJO JE TU! Prvi smo preslušali debi album „Još 9 sati do kao nekog mira“
Ovde su se konačno sreli svi Strajnićevi identiteti.
Povezano
Koliko puta čovek može da se promeni, a da suštinski ostane isti? Odgovor na to pitanje Dušan Strajnić traži već petnaest godina i izgleda da ga je konačno pronašao. Počelo je sa Stray Doggom, bendom koji je prethodne decenije pokazao da iz Srbije može da stigne muzika koja bez problema stoji rame uz rame sa najboljim imenima savremenog američkog i britanskog indi folka.
Nastavljeno je kroz različite saradnje, lutanja, eksperimente i projekat Dukat, gde su elektronika i introspekcija počele da potiskuju klasičnu kantautorsku formu.
Danas, kada slušamo prvi album „Još 9 sati do kao nekog mira“ (skraćeno „J9SDKNM“) njegovog aktuelnog benda, postaje jasno da nijedna od tih stanica nije bila slučajna.
Svi putevi su vodili u – Oxajo.
Bend čine Dušan Strajnić, Dario Vuksanović i Marko Ajković dok je bas gitaru na većini pesama svirao Marko Vlajčić. Debi album sastavljen je od deset pesama koje autorski potpisuju sva trojica. Njegov veći deo je godinama prisutan među publikom kroz singlove objavljivane bez žurbe, kampanja, potrebe da se uklope u neka pravila ili standarde. Tek sada, okupljene na jednom mestu, one zaokružuju celinu.
Kako Oxajo zvuči na debi albumu?
„Još 9 sati do kao nekog mira“ jeste kolekcija poznatih numera ali i priča o čovekovoj potrebi da pronađe mesto na kome će konačno moći da spusti gard. Bend se kreće kroz prostor u kome se dodiruju indi rok, art-pop, ambijentalna elektronika, trip-hop i kantautorska muzika. Međutim, žanrovske odrednice ovde vrlo brzo postaju nedovoljne.
Oxajo funkcioniše po drugačijoj logici. Autori ne grade pesme oko rifova niti refrena, one jednostavno nastaju iz atmosfere. Zbog toga pojedine boje gitare svojim „vriskom“ podsećaju na estetiku Mikea Oldfielda.
Na mestima gde elektronika počne da diše kroz pesmu poigravajući se ambijentima i dramaturgijom pojavljuju se obrisi albuma „Tango in the Night“ (Fleetwood Mac). Kada umesto gitara prostor ispuni Dušanov falset, u vazduhu se oseti vibracija Zeppelina iz one ezoterične faze.
Pesme poput „Put“, „Sijam“ i „Čekam ih“ (prateći vokali Ana Janković) su poglavlja iste knjige. U njima se prepoznaje autorska opsesija prolaznošću, identitetom i neprekidnim pokušajima da se pronađe ravnoteža između unutrašnjeg i spoljnog sveta. U tom smislu posebno mesto zauzima „Moje vreme“ (feat. Džordži), jedna od najvažnijih pesama koje je bend do sada objavio.
Bez obzira u kom su periodu nastale ili objavljene, pesme govore istim jezikom. Zanimljivo je da se u tom okviru sasvim prirodno pojavljuje i „MaMa“, koju je šira publika zavolela nakon nastupa na „Pesmi za Evroviziju“ 2024. godine. Njena pozicija na albumu je veoma važna.
Teskoba, nežnost i neuhvatljiva emotivna tenzija predstavljaju jedno od centralnih mesta. Poput matice oko nje se roje misli razasute u ostalim numerama.
Nove pesme dodatno produbljuju tu priču objašnjavajući nedavno realizovanu koncertnu ambiciju u okviru koje je beogradska publika, na tri različita nastupa (u različitim koncertnim prostorima), premijerno upoznala kompletan sadržaj budućeg albuma.
„Ružno jutro“ otvara prostor u kome više nema skrivanja. To je jedna od onih kompozicija koje zvuče kao prvi pogled kroz prozor nakon košmarne noći: „Ružno jutro, ubi čoveka; Bez nekog naročito dobrog razloga…“ „Sećam se“ odbija da nostalgiju pretvori u utehu. Umesto direktnog brisanja, sećanje postaje mesto suočavanja sa sopstvenim zabludama; idealizacijom sebe, okruženja, odnosa.
Obrada Senidahine pesme „Zauvek“ je prilično iznenađenje. Na papiru, ideja deluje gotovo nemoguće. Svet iz koga dolazi Senidah i svet koji gradi Oxajo naizgled nemaju mnogo dodirnih tačaka. Oxajo je iz svoje verzije uklonio višak i ostavio samo ogoljeno, emotivno jezgro. Ono što je u originalu zvučalo kao urbana, trep drama ovde prerasta u rustično preispitivanje.
„U sobi“ se vode najvažniji razgovori, tamo nastaju najveći strahovi i u njoj se ponekad pronađe mir Ili bar nešto nalik njemu. Album zatvaraju singlovi „Sijam“ i „Čovek“ sa snažnom referencom na svevremeni hit EKV-a.
Pred nama je je dokument jednog dugog stvaralačkog puta, krunisanog stvaranjem autentičnog autorskog tima. Dušanova izražena i nepokolebljiva umetnička ličnost u Oxaju je našla zadovoljenje. Ovde su se konačno sreli svi Strajnićevi identiteti – kantautor, trubadur, istraživač, šansonjer, sanjar i hroničar svakodnevnih poraza.
Album „Još 9 sati do kao nekog mira“ je početak puta, trenutak kada kažete sebi – Dobro. Odavde mogu dalje.
BURO se zahvaljuje bendu Oxajo i njegovom timu na ustupljenom materijalu. Album „Još 9 sati do kao nekog mira“ zvanično izlazi 19. juna
Naslovna fotografija: Marina Vasilievskaia