25 godina filma čija nas misterija i dalje očarava
Under the blue moon I saw you...
Bez filmova i muzike koji nas trajno izmene u tinejdžerskom dobu, danas ne bi bili ono što jesmo. To su ona dela posle kojih osećamo da više nismo ista ličnosti, da smo otključali neki novi deo sebe. „Donnie Darko“ je jedan baš takav film, čiji će saundtrek zauvek biti deo svake moje plejliste – i obeležava 25 godina od premijere.
Prvi put sam ga gledala sa dobrom prijateljicom u srednjoj školi i živo se sećam utiska koji je ostavio na obe – Donnie Darko došao nam je u pravim godinama, s očaravajućom misterijom koja nam je u glave ubacila ideju o nestalnoj, neuhvatljivoj prirodi vremena. Posle ovog filma, više nikad nismo na isti način razmišljale o protoku minuta, sati i godina, niti o velikim konceptima kao što su sudbina, slobodna volja i determinizam.
Donnie je prosečan šesnaestogodišnjak, buntovan i inteligentan. Međutim, neobično je to što često mesečari usred noći i ujutru se budi na čudnim mestima. Tokom jednog od tih mesečarenja, odlazi do golf terena gde sreće Frenka, džinovskog zeca. Frenk, koji izgleda kao čovek u kostimu zeca sa zastrašujućom, izobličenom maskom, upozorava Donija da će se za tačno 28 dana, 6 sati, 42 minuta i 12 sekundi svet koji poznaje srušiti i nestati.
I upravo takva postavka priče, smeštene u dosadno, monotono i konzervativno američko predgrađe, u kojem zatim otkrivamo čudesno, neobjašnjivo, sablasno i nadasve uzbudljivo, ključni je razlog iz kojeg sam zavolela film, odrastajući u malom mestu u kojem se nikad ništa nije dešavalo.
Donnie Darko je meditacija o ljudskoj prirodi i izborima koji nas određuju, preprušena u sci-fi tinejdžersku dramu. Svaki pojedinačni element filma kreirao je sa pedantnim detaljima Ričard Keli, u svom rediteljskom debiju. Bila je to priča koja je godinama čekala da bude ispričana, pre nego što je producent Adam Filds konačno bio dovoljno hrabar da je se prihvati, nakon što su je svi ostali odbili. Filds je prikupio novac da se film snimi, i tako je Donnie Darko – lik zasnovanom na samom Keliju – počela da dobija svoj oblik.
U njegovom komšiluku je zaista postojala Grandma Death, starica koja je stajala pored puta, neprestano otvarajući i zatvarajući svoje poštansko sanduče. Ideja o avionskom motoru inspirisana je istinitom pričom o komadu leda koji je pao s neba pravo u dečakovu spavaću sobu – srećom, on u tom trenutku nije bio unutra.
U srednjoj školi je imao i profesorku fizičkog vaspitanja, nalik Kiti Farmer u filmu, koja je predavala po programu za samopomoć zasnovanom na podeli ljudske motivacije na liniju života vođenu isključivo ljubavlju ili strahom. Keli se raspravljao sa njom oko toga, tvrdeći da je takav pristup previše simplifikovan i reduktivan.
Kako piše Laura Stjuart za Medium, Ričard Keli je napravio film o putovanju kroz vreme, ali na jedinstven, ambiciozan i duboko ljudski način. Međutim, Kelijev film nije samo prikazao putovanje kroz vreme na ekranu; on je i nas, gledaoce, upisao u samu priču, omogućivši nam da otputujemo nazad u osamdesete, dok je istovremeno u naše umove projektovao misli o sopstvenoj budućnosti i učio nas da cenimo ono što imamo u sadašnjosti.
To je putovanje koje deluje toliko iskreno i gorko-slatko da u gledaocima izaziva svojevrsnu egzistencijalnu krizu, ali na najlepši mogući način. Ostavilo je ljude zbunjenim – ne samo u vezi sa samom radnjom, već i u vezi sa onim kako su se osećali nakon gledanja. Malo koji film uspeva da ostavi tako snažan emotivni utisak.
Donnie Darko: Film koji me je upoznao s egizistencijalnom krizom
Priča o snimanju filma je neverovatna, a režiser Ričard Keli je za The Guardian otkrio pojedinosti.
„Pošto sam imao samo 25 godina, morao sam mnogo toga da opravdavam i da neprestano dokazujem da posedujem veštinu. Tokom snimanja sam smršao skoro 10 kilograma. Snimanje Donijevog velikog ulaska u srednju školu oduzelo nam je skoro ceo dan. Bila je to dugačka sekvenca koja prati likove kroz hodnike uz zvuke pesme Head Over Heels grupe Tears for Fears. Vođa produkcije i linijski producent bili su besni. Videli su to kao pretencioznu sekvencu za muzički spot koja nema dijalog i ne pomera radnju unapred. Pored toga, još uvek nismo imali prava na tu pesmu, a ja sam celu koreografiju i akciju osmislio prema njoj. Ali kada su videli gotov materijal, rekli su: ‘U redu, pogrešili smo'“, ispričao je režiser.
Svi veći distributeri su odbili film na Sandensu u januaru 2001. godine.
„Doživljavan je kao problematično ostvarenje za koje niko nije znao kako da ga plasira na tržište. Delovalo je da će otići direktno na VHS, ali onda ga je preuzeo Newmarket. Oni su prethodno radili Memento – još jedan eksperimentalni film koji je smatran teškim za prodaju. Njegov reditelj, Kristofer Nolan, ubedio je Newmarket da pruži šansu Donnie Darku. A onda je film pušten u bioskope za vikend uoči Noći veštica, neposredno nakon 11. septembra, i nije zaradio ni milion dolara“, naveo je.
Niko nije bio raspoložen za bioskop, a kamoli za tešku, emotivnu dramu, dodaje Keli.
„Godinu dana kasnije, film je dobio novi vetar u leđa i postao neka vrsta kulta na DVD-u. Zahvalan sam što i dalje pronalazi put do publike. Doneti jednu potpuno originalnu priču na sto donosi neverovatnu satisfakciju“, rekao je.
Majkl Endruz je komponovao muziku za film, a svog prijatelja Garija Džulsa angažovao je da otpeva obradu pesme Mad World benda Tears for Fears u melanholičnom, usporenom i potpuno ogoljenom aranžmanu. Ova verzija pesme prati sam kraj filma dok se Donijev svet ruši, a ljudi iz njegovog života osećaju preplavljujući nalet emocija usled njegovog odsustva.
Pesma je, baš kao i film, prelepa. Numera je 2003. godine zauzela prvo mesto na britanskoj božićnoj listi singlova i zadržala se na vrhu pune tri nedelje, što je u to vreme bila neverovatno velika stvar.
U sličnom smislu, saundtrek za Donnie Darka vremenom je postao jedan od najpamtljivijih s početka dvehiljaditih, zahvaljujući miksu hitova iz osamdesetih benda poput Tears for Fears, Echo and the Bunnymen i drugih, što je bilo posebno impresivno za jedno niskobudžetno nezavisno ostvarenje.
Prepoznatljivu vizuelnu estetiku filma oblikovao je direktor fotografije Stiven Poster, koji je primenio niz tehnika kako bi stvorio sumornu, sanjivu atmosferu. Upotreba kadrova u pokretu, posebno u uvodnoj sekvenci koja prati Donija dok vozi bicikl ka kući, od samog starta je uspostavila jedinstven vizuelni jezik ovog filma.
Glavna poruka Donnie Darka jeste da je društveni konformizam opasan, da nas oslepljuje za stvarnost i ignoriše one koji istinski mogu da doprinesu društvu nečim posebnim. Iako je u pitanju film koji spaja različite žanrove, naročito u domenu naučne fantastike, to je takođe ostvarenje koje podstiče odstupanje od norme. Čitav temelj filma zapravo leži na reakcijama ljudi u trenucima kada se Doni usudi da promeni svet.
Upravo je složenost filma glavni razlog da ga pogledate – balansira između naučnofantastičnog narativa, filozofskih koncepata, klišea o odrastanju, arhetipova odrastanja u predgrađu, stripovskih i religijskih motiva, političkog komentara i kompleksnih likova. Film predstavlja svet u kojem se stvarnost naizgled iskrivljuje i menja oblik, univerzum u kojem se vreme može menjati, sudbine pojedinaca predvideti, a tajne realnosti razotkriti.
„Donnie Darko“ je film o tome šta zaista znači doneti odluku. Neke od tih odluka deluju beznačajno, ali zapravo, svaki naš pojedinačni izbor trajno i nepovratno oblikuje putanje kojima se krećemo – i mesto gde ćemo završiti.
Naslovna fotografija: Gaylord Films / Entertainment Pictures / Profimedia