Povezano
Prošle godine bila sam prvi put na Ok Festu i nakon prvog sata već sam znala da moram doći i sledeće godine. Verujte mi, čim završite sa prvom od dve najgore stvari – sa tegljenjem stvari i postavljanjem šatora (a drugi je pogađate rastavljanje šatora, pakovanje i ponovno tegljenje) – prizori prirode i energija ljudi će i vas naterati da postanete redovan posetilac, čak i pre nego što čujete prvog od velikog broja odličnih izvođača.
Zašto i kako je to moguće?
To je kao da gradite zajedničku kuću, došli ste svi s istim ciljem: da đuskate, slušate dobru muziku, uživate u prirodi, kampujete, pijete i samim tim slučajno upoznate svakog komšiju sa livade!
Ovo izdanje festivala donelo mi je i jednu sasvim posebnu, estetsku opsesiju, primetila sam da moje komšije i komšinice imaju veoma zanimljive minđuše. Kao neko ko obožava nakit i čvrsto se drži parole „što više, to bolje”, ubeđena sam da ne postoji ružan prsten ili dosadna naušnica.
Zato sam sa oduševljenjem posmatrala tu neverovatno šarenu stilsku ponudu oko nas. Pravi komad nakita ima čarobnu moć da podigne baš svaki autfit: nebitno da li ste u pop, hipi, rok, metal ili pank fazonu, efektne minđuše svakom izgledu daju onaj autentični, drugačiji i prosto savršeni pečat.
Ponesena tom energijom, zadala sam sebi tajnu misiju: uslikaću sve najzanimljivije minđuše koje primetim! Međutim, festivalski život ima svoja pravila. Borba sa praznom baterijom i večna potraga za slobodnim punjačem ubrzo su mi pomrsile konce.
Po dobro poznatom Marfijevom zakonu, baš u trenucima kada bi mi telefon bio prikovan za utičnicu, pored mene bi prodefilovao neko sa najluđim i najkreativnijim parom naušnica koje možete zamisliti! Iako misija fotografisanja nije u potpunosti uspela, ta stilska raznolikost pokazala je svu lepotu, šarenilo i slobodu ovog našeg malog komšiluka.
Festivalski deo je ograđen, sastoji se od tri bine i kamp dela, međutim dosta mesta za šatore je bilo i van kamp dela, i sve je bilo zauzeto, čak su neki šatori bili postavljeni i tik uz veštačko jezero koje se puni ledeno osvežavajućom vodom iz Sutjeske. Mislim da je njima bilo najlepše.
Festival traje tri dana, uz dodatni nulti dan sa nekolicinom izvođača za najbrže i najvernije posetioce koji su požurili da zauzmu najbolja mesta za svoje šatore. Na repertoaru se pronašlo ponešto za svakoga, a osim muzike raznovrsan sadržaj širom kampa omogućio je trenutke za predah i zabavu.
Na samom ulazu u festivalski deo vršila se provera unetih stvari, kako je zabranjeno unositi hranu i piće, jer u kampu postoji raznovrsna ponuda gde će svako naći nešto po ukusu. Po mom skromnom mišljenju leskovačke pljeskavice u tortilji i Corona kokteli su ostavili najjači utisak.
Prvog dana, dok smo čekali u redu da unesemo naše stvari, devojka ispred nas, na pultu za proveru, obratila se čuvaru:
Izvinite, ali ja moram da prijavim jedno jako opasno oružje
Čuvar je pogledao sa čuđenjem, a ona je iz torbe izvukla vodenu pušku. U trenutku su se svi prisutni nasmejali, ali je to ubrzo prekinuo drugi čovek iz obezbeđenja, koji je dodao da jeste dozvoljeno da je unese, ali tek nakon što prvo proveri da nije napunjena alkoholom. Kako je rezervoar bio prazan, oružje je bilo uneto, a ova jako dobra ideja je ostala da visi u vazduhu za neka buduća vremena.
I tako su oni sa oružjem ove vrste bili povlašćena klijentela festivala, pošto su dani bili veoma vrući, a Sutjeska jako hladna. Međutim nisu bili škrti, pa je prskanje bilo sastavni deo svakog nastupa, onaj ko nije imao pištolj ili pušku, flašica je bila idealna zamena.
Iako se i poneko pivo našlo u vazduhu. I u kosi. I na košulji. I u šatoru.
Ali kako bez piva, ipak je ovo Jelen OK Fest
Šatori su svuda oko vas, a i dobri ljudi, ima i dece, i male i velike. Svi zajedno igrali su društvene igre, od karata do fudbala, pripremajući se tako za finale Svetskog prvenstva u fudbalu, koje se odigralo u nedelju, na poslednji dan festivala.
Nosili su se dresovi, razni, kako fudbalski, tako i košarkaški, pa sam se i ja sam priklonila tom trendu. Ne smem sada da kažem koji dres je bio u pitanju, ali sigurno ćete me pronaći na slici, hahaha.
Pored jezera, bio je postavljen OK Summer stage, na kom su tokom dana DJ-evi bili zaduženi za vrhunsku atmosferu. Tu se đuskalo, pilo i kupalo. Iako je voda u jezeru bila skoro pa ledena, na trenutke je poslužila za osveženje, dok su najuporniji uživali na svojim SUP daskama, dušecima za vodu, ali i ponekim dušekom za spavanje. Za one najhrabrije, još hladnija voda je čekala u koritu Sutjeske, na samo nekoliko metara od jezera.
Ko nije bio za tu vrstu zabave, na Cockta OK stage-u u kampu bili su organizovani muzički nastupi od dva popodne, pa do početka glavnog programa na Mastercard Main stage-u. Među izvođačima bili su Vizelj, Del Arno Band, Gužva u 16-ercu, Bigru i Paja Kratak, Artan Lili, Porto Morto, Ritam nereda, Miach i Bjesovi, dok su upravo na ovoj bini Peter and The Test Tube Babies, Nikola Vranjković i Nipplepeople otvorili festival u večernjim časovima nultog dana..
Zatim se na glavnoj bini mogla čuti još raznovrsnija ponuda ritmova kao što su Zoster, Dub FX, The Wailers, Mile Kekin, Goblini, Skunk Anansie, Rundek Haustor & Ekipa, [Machina], Senidah, Joss Stone, ONYX, Vojko V.
Svako veče se završavalo OK After Party-jem koji počinje u jedan sat posle ponoći na bini u okviru kampa, gde su glavnu ulogu ponovo igrali DJ-evi, kao što su Mihai Popoviciu, DJ Jock, Raxon, Mladen Tomić, Gramophonedzie i Matador.
Nažalost nisam imala snage da ispratim sve izvođače, ipak je veoma jak tempo đuskati već od podneva, ali sviđa mi se što čak i kada sam se odlučila za odmor u nekom od za to predviđenih prostora, od raznovrsnog sadržaja i bezbroj osmeha oko sebe nisam osećala da nešto propuštam.
I ove godine nastavila se uspešna saradnja sa Festivalom muzičkog dokumentarnog filma Dok’n’Ritam, donoseći publici još jedno izdanje programa OK Cinema Zone. Pored bioskopa posetioci su mogli slušati Mileta Kekina na OK Book Zoni kako predstavlja svoju knjigu „Soundtrack za život”, ali i prisustvovati promociji knjige „Bitka na Sutjesci – Pakao u raju” autora Šimuna Cimermana.
Goblini i Vojko V dizali su atmosferu do usijanja, svako na svoj prepoznatljiv način. Svuda okolo su bile šutke, svi su skakali, pevali, tačnije vrištali i uživali. Mile Kekin i Zoster kombinovali su pesme koje su probudile u nama nostalgiju, kao i one koje su nas istinski usrećile, idealno za ples i širenje ljubavi, dok su Rundek Haustor & Ekipa i Senidah atmosferu smirili, a ljudi su mogli otkriti sopstvene emocije.
Vrhunsku energiju i vatrenu atmosferu uz „crowd surfing” pevačice Skin pružili su nam Skunk Anansie, najveće svetske reggae hitove doneli su nam The Wailers-i, a moćne soul vokale Joss Stone publika sa Tjentišta će pamtiti još dugo vemena.
Netaknuta priroda, nebo prostrano toliko da se čini da milion zvezda obasjava čitav kompleks, ali i po koja neobična kulisa, krave, kokoške ili zalutala svinja, čine ovaj festival scenografijom vrednom nekog novog Kusturičinog filma. Ipak, iza te pomalo magične i bezbrižne festivalske slike, Tjentište čuva istoriju koja se mora pamtiti.
Nakon drugog svetskog rata, prostor Sutjeske je proglašen za Nacionalni park Sutjeska i pretvoren u jedinstven memorijalni centar. Ovaj kompleks na Tjentištu, poznat je i kao Dolina heroja, nalazi se u opštini Foča, Bosna i Hercegovina, i sastoji se od brojnih spomen-obeležja i rekreativnih sadržaja.
Ovde su sedamdesetih godina prošlog veka podignuti i spomen-muzej, veliki omladinski centar, hoteli, gostinska kuća i 79 spomen obeležja.
U toku rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995 Spomen kuća je demolirana, a Hegedušićevo stvaralaštvo mitraljirano i unakaženo. Jedino je to pogromaštvo nadživeo gorostasni spomenik, koji svojim moćnim izgledom i dalje očarava one koji se nađu u njegovoj blizini.
Dok se muzika stišava, šuma oko nas noću deluje nestvarno, kao da je drveće živo i da tiho motri na kompleks. U vazduhu se mešaju oštar miris borovine i patina starih objekata, ali i neki tihi duh vremena u kome nismo živeli, a koji je tu, prisutan u svakom udisaju i svuda oko nas.
I kada se svetla ugase, a Tjentište ponovo utone u svoj vekovni mir, ne odlazimo zauvek. Odlazimo samo sa odlukom da se sledećeg leta vratimo u naš najdraži komšiluk.
Utopija sam se u tebi
utopija sam se
utopija – zemlja koje nema
utopija je tamo dje te vodim ja
Zoster
foto: Vedran Ševčuk i lična arhiva