Povezano
Da li veštačka inteligencija može da napiše knjigu? Tim pitanjem muzičar Mile Kekin prenuo nas je iz mamurluka. Nakon niza koncerata sa OK festa, na Tjentištu u OK Book zoni, među drvećem, šatorima i hammock ljuljaškama pričalo se o knjizi.
I to ne bilo kakvoj knjizi, već o „Soundtracku za život” Od prvih rokerskih koraka, preko nastanka kultnih pesama poput „Supermena” i „Renoa 4”, pa sve do straha od advokata Pola Makartnija i autorskih prava Brusa Springstina, Kekin je iskreno pričao o granici između benda i solo karijere, panku, emocijama i kreativnoj dosadi bez koje nema prave umetnosti.
Ubrzo smo dobili odgovor i na početno pitanje:
Veštačka inteligencija itekako može da sklopi tekst, ali joj fali ono najvažnije: utisci, stvarni život, traume, autentične priče i malo poštenog preuveličavanja
Nekadašnji frontmen Hladnog piva ukratko je otkrio pozadinu svoje knjige. Najpre se osvrnuvši na veče koje je proteklo i atmosferu sa koncerta, kako njegovog, tako i nastupa grupe The Wailers, jamajčanskog rege benda koji su formirali bivši članovi Boba Marlija i Vejlersa nakon Marlijeve smrti 1981.
„Meni je sinoć bilo, ja mislim, ovo je četvrti, peti put na Tjentištu i možda mi je čak bilo sad najbolje. Pogotovo zato što sam mogao biti na bini dok se izvodi, na primer, jedna od najvećih pjesama ikad napisanih. Ne morate se brinuti, nije moja (smeh), nego ‘Redemption Song‘, što mi je jednako, ono, jedna od najvećih kompozicija, koje su me vodile kroz život. I, evo, sretan sam što sam bio na bini sa svima njima. Nisu me skužili, sakrio sam se iza pojačala i uživao”, priznao je Kekin.
Mile Kekin se zatim osvrnuo na nastanak knjige, našalivši se da je krenuo da je piše onda „kada je ostao bez sponzora”.
„Prvo sam mislio da napravim samo nekakvu zbirku pjesama gde će biti oni akordi za gitaru. Nisam baš imao neki sluh, pa sam hteo to skinuti na gitari i da eventualno na taj način upoznam neku devojku ili tako nešto. Uglavnom, tad su u bivšoj Jugoslaviji izlazile te zbirke pjesama baš sa akordima za gitaru i hteo sam tako nešto napraviti.
Onda sam pomislio, sad u vreme interneta, svima je lako skinuti te reči i to zapravo neće biti tako zanimljivo, pa sam ih mislio obogatiti sa nekim crticama iz života.
Da ljudi vide na koji način su nastale neke pjesme, da dobiju kontekst
Sad živimo u vreme AI-ja, znate, i stvarno super radi taj AI. Ja sam i malo eksperimentisao s onim programima i to je stvarno super. Ali kad dođe do teksta, to je uvek jako loše, jer nema osobne priče, nema traume, nema ničega iza toga, nego on tu fingira, znate? I to se malo uvek oseti.
Pa sam mislio, možda je jedina stvar koju će stvarno biti teško fingirati – životopis nekoga od kojeg nastaju pjesme.
Jer i ja sam to isto voleo slušati kod drugih bendova – kako je nastala neka pjesma
Pa sam to i napravio od nekih dvadesetak svojih priča, ubacio između te pjesme i fotografije iz detinjstva i tako je nastala… ‘Soundtrack za život’ je na neki način zbirka pjesama koje su i od vremena Hladnog piva i iz moje solo karijere, pa sam tako ukoričio.
I sad već vidim da će, kako sad izlazi novi album na jesen, da će trebati dopuna. Reizdanje! (smeh)”, istakao je Kekin.
Pa ja puno lažem u svojim pjesmama, to nisu sve moje ispovesti, bez toga nema pjesme…
Pisao sam iz svoje pozicije supruga i oca dvoje djece, a opet manje-više se služim malo svojim iskustvima, ali jako puno koristim ono što čitam
„Recimo, ‘Trening za umiranje’ je nastao kad sam gledao jedan francuski film ‘Betty Blue’, ‘Reno 4‘ je nastao nakon što sam se stvarno vozio u tom automobilu i to je možda pjesma gde ima najviše mog nekog životnog iskustva, u smislu da sam ja stvarno živio u kući na brdu i imao sam naglasak, tvrdio sam da sam došao tamo iz Bosne u Zagreb, pa su mi se rugali i tako… onda sam nju upoznao na prvoj godini fakulteta, baš kao što pjesma kaže. Ali opet kažem, neke pjesme su potpuno izmišljene, kao recimo ‘Buba švabe’, ne? (smeh)”, iako se ta pesma kako Kekin navodi zato i nije našla u „Soundtracku za život”.
Osvrćući se na autorska prava, Kekin je objasnio da su nekadašnje labavije regulative omogućavale slobodnije obrade svetskih hitova, poput pesme „Buba švaba” nastale na temeljima Bitlsove „Let It Be”. Danas je, kako ističe, procedura dobijanja zvaničnog pristanka od globalnih muzičkih zvezda zbog rigoroznih zakona i obimne birokratije postala gotovo nemoguća misija.
„Pisanje pjesama, bar u mom slučaju, nema nekih pravila, je l’. Samo jedno jedino je pravilo, a to je da moraš puno sediti na stolici dok to ne dođe. Bar meni. Meni to ne dolazi.
Ja sam se uvek divio Azri, to jest Džoniju Štuliću koji maltene ujutru ustane i napiše pet pjesama za doručak
Ja ne znam kako se to radi, ja sam jako spor i, evo, zato je meni svako izdanje nekako veliki događaj, nakon svake tri, četiri, pet godina izdam novi album.
Moj otac Josip je bio vrlo muzikalan u smislu da je slušao jako puno tamburaša i narodnjaka. Majka nikad nije zapevala u životu i ja kad sam krenuo, otac je umro, i kad sam krenuo kao sad malo neku karijeru graditi i tek i zarađivati s tim, majka je bila uvek jako imuna na sve što bih ja doneo. Ona bi rekla: ‘Divno, jako lepo, jako lepo, jako lepo…’ (smeh)
I majka bi uvek pitala: ‘Zašto nikad ne napišeš neku pjesmu sa mojim imenom, da se hvalim kolegicama s posla, ne?’
I tražio sam glupi izgovor zašto to nikad ne radim i to se zapravo našlo u toj pjesmi gde ti stvarno neke stvari ne želiš da uđu u taj sistem bruta i neta i da na kraju završe u nekom dućanu, taj CD koji niko ne želi kupiti, pa su sniženi, spušteni. A ti si na tom CD-u…
I uvek kad radim te pjesme nove, mislim si, imaš taj mali strah, znaš ono. Šta ako se to sad nikom ne svidi i to na kraju slušate samo ti i tvoj pas (smeh) u tvom stanu. Zapravo, to je pjesma koja me uvek prati kad izdam novi album i uvek se mislim da li je to sad dovoljno vredno da to slušaju i drugi ljudi osim tebe i tvoje uže familije.
Ne pišem nikad pesmu za nekog drugog. Posle kad je gotovo, kad to snimim, onda sad: ‘Joj, kako je ovo dobro!’, i onda neko izda šta je, pa je onako… Pa nije loše. (smeh) I tako bio ja u studiju, snimao svoj prvi solo album, pre dvadeset godina, i taj snimatelj odradio posao fantastično, svaki dan na vreme u studiju, i ja oduševljen, naravno, moj prvi solo album… I sad meni vrag ne da mira, vidim ja da je on profesionalac… Njegov grč na licu, kako ti se čini ovaj moj album? „Odličan bubanj, odlično!” (smeh)
Tako da ono, uvek si svestan toga što tebi puno znači. Govorim o muzici, i da je to vrlo jedna osobna, subjektivna komponenta uvek u tome. Nešto što je tebi genijalno, drugom je bezveze i obrnuto.
Komentarišući sklonost ljudi ka ezoteriji i horoskopu, Kekin je objasnio da ljudi u njima traže utehu i sigurno vođstvo u trenucima kada se osećaju izgubljeno. Iako su mnogi smatrali da se u svojoj pesmi inspirisanoj ovom temom bavi podsmehom, on naglašava da je ona zapravo posvećena ličnoj slobodi, koja je na našim prostorima često zanemarena u potrazi za onom nacionalnom.
Kad pišem pjesme, nikad nisam razmišljao o tome hoću li sad pisati za Hladno pivo ili pišem za svoj solo album. Tako je bilo i dve prve godine kad sam izdao prvi solo album
Naprosto, to su pjesme koje se nekako nisu uklapale tada u repertoar. I iako u Hladnom pivu ima puno lepih i ljubavnih pjesama, mislim ja sam bio od prvog albuma zadužen za tekstove. Muziku smo radili skupa, ili bih ja većinom imao i neku melodiju, više pokušavam smestiti pesme u nekakav tematski okvir. Što je isto jako teško napraviti”.
Govoreći o strukturi knjige, Kekin je otkrio da je prvobitno želeo da pesme razvrsta prema raspoloženjima, po uzoru na „Malu lirsku apoteku” Eriha Kestnera, ali je odustao jer njegovi stihovi nisu namenski pisani za to.
Proces pisanja podstakao ga je na introspekciju i podsećanje na same početke, pri čemu je zaključio da – pošto ne potiče iz muzičke porodice – verovatno nikada ne bi ni počeo da piše pesme da su u to vreme postojali pametni telefoni, internet i današnje tehnološke distrakcije.
„Znači na inspiraciju je uticala dosada, je l’?”, upitala je novinarka OK Festa.
Mislim da je dosada ključna za bilo šta kreativno čime se čovek bavi…ali i mogućnost da se duže fokusiraš na jednu temu, to je ključ
„Mislim da sam ja umnogome odrastao u toj ulozi storitelinga, što se kaže. I uvek kad je taj ex-YU rok imao tu jako izraženu dimenziju, znači, znali su ljudi pisati priče, od Đorđevića do… do Neleta Karajlića, Balaševića naravno. Znači, voleo sam kada se pričala dobra priča, to me je palilo. I onda naravno Dilana, Springstina i tako dalje, to je meni uvek bilo zapravo jako inspirirajuće, da sam ja isto to hteo pokrenuti i pričati priču. I to je ostalo u tim pjesmama”.
Pokušavam pisati i crpiti ideje iz iz različitih izvora. Čas pevam o nekome drugome, itekako, to mi je isto dobro, kao taj glumački nekakav narativ.
„Kad uđem u ulogu recimo nasilnika koji mlati svoju ženu u šamaru, a onda opet pevam u prvom licu i tako to je, mislim da mi je jako važno. Mislim, uopšte pisati puno albuma i puno pjesama, onda moraš stalno menjati nalazište odakle crpiš”, naveo je Mile.
„Mislim da se zove pesma ‘Atlantic City’, gde pisac kaže: ‘Well I met this guy and I’m gonna do him a little favor tonight’. I ništa drugo ne kaže, samo da kaže: ‘Sada ću napraviti malu uslugu i da nakon toga će sve biti okej, ne’ Tu sam se jače oslonio na na svog uzora i napisao pesmu baš o tome – na šta je čovek sve spreman napraviti pogotovo kad je mlad. Pogotovo danas kad ima ovih stambenih problema koji ako ti roditelji ne odapnu teško da ćeš doći do svog stana. (smeh) I tako je nastao ‘Superman’, to sam kasnije i u štampanom izdanju napisao.
Kada je reč o samom procesu pisanja, Kekin priznaje da je rad na tekstu od svega tridesetak stranica odlagao skoro pet godina. Za razliku od pesme koja u jednom trenutku dobije konačan oblik, knjiga se, kako kaže, može dopunjavati u nedogled, zbog čega smatra da je ključna uloga urednika koji ga pritiska rokovima.
Upitan koje bi numere izabrao kao lični muzički CV, izdvojio je „Trening za umiranje”, pesmu koja mu je prva ulila nadu da od muzike može živeti, zatim „Samo za taj osjećaj”, te „Ilicu i Maricu”, nastalu kao način da se ružna životna iskustva preobrate u pokretačku energiju.
U završnici razgovora, muzičar je najavio i dopunjeno reizdanje za godinu-dve, koje će doneti još desetak pesama i novih anegdota.
Uz prepoznatljivi humor, osvrnuo se i na primerke dostupne na samoj promociji, pojasnivši da je srpsko izdanje knjige tanje od hrvatskog isključivo zbog tanjeg papira, a ne izbačenog sadržaja. Razgovor je zaključio rečima zahvalnosti publici na Tjentištu za nezaboravan koncert, poručivši da iz godine u godinu oseća kako je svaka nova svirka sve bolja.