Povezano
…svako ko joj priđe dovoljno blizu mogao bi da posvedoči koliko je detinja, zaljubljena u život i stalno u nekoj igri.
„Znam da me ne napušta osećaj one male, petogodišnje Đurđine, pa sam danas bezrezervno radoznala, glasna, ljubopitljiva i potpuno neumerena. Sve me zanima, sve želim da razumem. Mislim da upravo iz tog osećaja igre proizlazi i moja umetnička praksa”.
Đurđina Samardžić tj. GIGI LOTTA
Ljudi čine osnovu njenog umetničkog materijala. Njihovi afekti, načini na koje vole, pamte, ćute, greše i menjaju se. Zbog toga joj je, kako navodi, važnije kako neko živi nego kako se predstavlja i „možda baš zato nikada nisam osećala potrebu da gradim mit o sebi. Ako postoji, volela bih da ga drugi ispričaju”, iako Đurđina nije gradila mit, izgradila je „EP” i novu sebe.
Đurđina Samrdžić je umetnica, brend menadžerka i kreativna direktorka, koja u svoj muzički svet zakoračuje pod imenom GIGI LOTTA. Inspirisana biblijskim motivom i pričom o Lotovoj ženi, ženi bez identiteta koja biva osuđena, a ona joj na neki način pozajmljuje sopstveni glas.
Njen EP nosi tri pesme (Fantom, TMT i Troja), spajajući eksperimentalni trap-etno zvuk, performativnu umetnost i sinestezijski pristup.
GIGI LOTTA nije nastala preko noći.
„Možda bi neko rekao da je put bio težak, ali meni ništa nije padalo teško. Iskreno, radujem se celom svom procesu. Kada pogledam unazad, fascinantno mi je koliko je država, ljudi, profesija, ljubavi, prijateljstava i potpuno različitih iskustava stalo u jedan period. Danas shvatam da me nijedna od tih etapa nije odvela dalje od mene same, nego upravo bliže.
Imala sam ozbiljne egzistencijalne poteškoće i strahove za koje gotovo niko nije znao, s uverenjem da je moguće ostati etički dosledan u sistemu koji vrlo često nagrađuje upravo suprotno. Svesno sam pristajala na ekonomsku cenu svojih odluka i odbijala sve što bi bilo u koliziji sa mojim vrednosnim sistemom, pa tako zatvorila sebi mnoga vrata. Uradila bih opet isto”, istakla je GIGI.
Mislim da se danas autentičnost često romantizuje, a zapravo je ona vrlo skupa.
„Ne postoji prosečna autentičnost. Ona podrazumeva odricanja, rizik i dug period u kome spolja možda ništa ne potvrđuje da si na dobrom putu. Kod nas se to često olako shvata, svi žele rezultate, ali retko ko želi cenu koju oni nose. Kada imaš jasno definisanu etiku rada i cilj, strategija više nije problem. Ona se organski formira oko tvog sistema”.
Kako živiš, a kako životariš? Imaš li i dalje snove, ideje i ciljeve koje si imala kao dete ili su oni danas zastareli?
„Mislim da nisam odrasla u onom smislu u kom društvo očekuje. Samo sam naučila da bolje organizujem svoju igru. Nisam prestala da budem mala Đina, Điki. Ja sam jedno veliko dete i iskreno mislim da je to moja najveća sreća”.
„Živim svoje snove, svoje vizije, svoje naivnosti, a za mene je ona sposobnost da svetu i dalje prilaziš sa poverenjem i radoznalošću. Presrećna sam. Nekada me usred dana preplavi toliko zahvalnosti da se rasplačem i kažem: ‘Bože, hvala ti’. To su potpuno obični trenuci, ali meni deluju ogromno.
Otkako imam sina, mnogo jasnije razumem i sebe. Gledam ga kako istražuje svet, kako od običnog dana pravi predstavu, kako glasno pregovara sa sopstvenim emocijama, i shvatam da sam to oduvek ja. Nas dvoje se zapravo igramo na isti način. Mi smo onaj dvojac koji namerno izlazi na kišu bez kišobrana, skače po barama dok se voda ne razleti na sve strane, pa onda mokri pevušimo do kuće, usput izmišljamo pesmu dana i zajedno kuvamo. Moja najveća ambicija nije uspeh.
Volela bih da izgradim život čija mi arhitektura omogućava da imam dovoljno slobode da se igram, da budem radoznala, da stvaram, da budem prisutna.
Sve što danas gradim, privatno i profesionalno, zapravo pokušava da proizvede upravo takav život. Ako postoji nešto što zaista želim da prenesem svom detetu, onda to nije uspeh, niti karijera, niti bilo kakav status. Želim da ga osposobim za ljubav, za život i za igru. Da jednog dana ume da sačuva sopstvenu radoznalost uprkos svetu koji će ga neprestano pozivati da odraste pre vremena. Sve što radim, direktno ili indirektno, usmereno je upravo ka tome.
Mislim da čovek najviše odraste onda kada sebi dozvoli da nikada u potpunosti ne prestane da bude dete”, objasnila je GIGI.
„Ja sam dete radničke klase. Najviše me zanimaju obični ljudi. Posmatram okruženje, mnogo razgovaram sa starijim ljudima, slušam kako govore, kako pamte, kako objašnjavaju svet.
Moja praksa nema mnogo veze sa konzumiranjem umetnosti koliko sa životom koji koristim kao umetnički materijal. Ne proizvodim radove o životu, život je moj primarni medij. Iako moj rad ima nadrealan izraz, meni je važno da ostane u dosluhu sa stvarnošću.
Plaši me trenutak kada umetnost postane statusni simbol umesto metod življenja, kada se iskustvo zameni reprezentacijom, kada kultura postane pitanje prestiža umesto pitanje života
Možda baš zato, od svih reinterpretacija morskih sirena, ja uvek biram da budem rečna. Kao u ‘Troji’ – na isušenom blatu, na zemlji koja puca, dok branim svoj dom.
Više me zanima ono što raste iz konkretne stvarnosti nego idealizovani mitovi. Živim svoju praksu i prepoznajem je svuda oko sebe. Nekako, ne odlazim po inspiraciju, pokušavam da ostanem dovoljno prisutna da je primetim”, istakla je GIGI.
I šta si do sada naučila iz svog istraživanja? Kako to prenosiš na pesme?
„Tokom svog istraživanja nisam pokušavala da pronađem univerzalne odgovore, već obrasce. Sve više me zanimaju transgeneracijski prenosi – način na koji se emocije, traume, modeli vezivanja i porodične dinamike prenose kroz generacije. Više od genetike zanima me ono što nazivam porodičnom memorijom.
Naš život ne počinje trenutkom rođenja. Dolazimo u svet unutar već postojećih priča, odnosa i tišina koje su nastajale mnogo pre nas
Pisala sam mnogo o prvorodnom grehu, ne kao religijskom pojmu, već kao metafori nasleđa koje čovek stiče rođenjem. Verujem da svaka porodica nosi određene obrasce koje neko mora da prekine. Potrebna je makar jedna osoba koja će imati dovoljno kapaciteta da preseče obrazac i uvek kažem da je to najhrabrije što sam uradila.
Znam da telo poseduje memoriju koju svest često nema. Zato mi je važno da emocije pronađu svoj put kroz telo – kroz glas, pokret, plač jer čovek ne ume da skladišti ono što nikada nije imao priliku da proživi.
Kada bih mogla da uvedem jedan novi školski predmet, to bi bilo porodično stablo, ne zbog genealogije kao takve, već zbog razumevanja sopstvenih obrazaca
Mislim da bismo mnogo lakše prepoznavali sopstvene reakcije kada bismo bolje razumeli živote ljudi koji su nam prethodili. Kada bih mogla da sačuvam čitav svoj život, svoje greške, strahove, dileme i uvide na jedan mali USB i ostavim ga svom sinu ili potomcima, uradila bih to bez razmišljanja. Ne da bi živeli moj život, već da bi lakše razumeli sopstveni.
Na pesme to ne prenosim direktno. Ne zanima me da teoriju pretvaram u stihove. Mnogo više me zanima da čitava umetnička praksa bude prožeta tim razumevanjem, a pesma je samo jedan alat. Ono što nastaje oko nje – vizuelni jezik, prostor, telo, način na koji stvaralac postoji u svetu, sistem i metod, jednako je važno kao i sama muzika”, istakla je GIGI.
Smešten u međuprostoru komercijalnog i eksperimentalnog, ovaj EP razbija klasične dramaturske strukture i narativ. Muzika je ovde samo alat unutar šireg, sinestezijskog manifesta koji istražuje nove forme spektakla i objedinjuje različite medije u jedan beskompromisan jezik.
To se jasno oslikalo i na samoj promociji njenog EPa- koncipiranoj kao čin reinterpretirane sahrane i dekonstrukcije procesa. Kroz šest činova, gde su hrana, razgovor i zagrljaj postali deo performansa, spajali su se živi vokali, teremin, gospel hor, paljenje sveća i kađenje trpeze, stvarajući monumentalno i transformativno iskustvo.
Gde ljudi mogu da te zateknu, koja mesta su tvoje oaze?
„Nema me nigde. Ako sam po gradu, to je zbog svirke ili dobre klope, najcesce sastanka. Često odem sama na doručak, uvek bih pojela neka poširana jaja.
Oaza je tamo gde je dobar mlečni, hladni, kremasti desert ili lepo serviran čaj
Sastančim na mestima sa prirodnim osvetljenjem, mesta biram prema sagovorniku, kuriram im tako dan i ugođaj. A ja sam u ovom gradu možda najčešće u Botaničkoj basti kod Japanskog vrta. To je jedino mesto kom se iznova vracam. Osim toga sam izvan drzave, ni sama ne bih znala gde me bilo ko moze zateci”, navela je GIGI.
Koji odevni komad ti je omiljeni ili te na neki način opisuje?
„Možda bele pamučne tange, bela boxy pamučna majica ili slim-fit bela majica bez rukava, kvalitetan jeans s malo elastina. Osećam se bas dobro u belom, čistom, u pamuku. U svemu što se pere na 90 stepeni.
Ali primarno mislim da sam kolekcionar obuće, štikli i patika, MIISTA obuću nosim godinama. Ipak, ako bih morala da izaberem omiljeni komad, to bi bile mule s dugim špicem koje je moja mama rucno izradila i dizajnirala pre 20-ak godina. I dan danas ih nosim i podizu svaki moj sportski outfit. Sportska odeca je toliko skupa da prosto nema smisla da je ne nosim izvan gym-a tj. u gradu + dodaj stikle i torbu, and you’re good to go”, podelila je GIGI.
Uz koji film tvoje nove pesme mogu biti idealni soundtrack?
„Ne mora soundtrack, moze neki diegetic music, usput, u reziji Kusturice. Nesto banalno, protagonista vrti radio stanicu i čujemo sekvencu “Troje”. Protagonista se zgrozi i nastavi da vrti tražeći bolju pesmu”, našalila se GIGI.
Da neko izabere tvoju pesmu za obradu, u kom žanru i kom muzičaru bi je poverila, a da bude totalno suprotna od originala?
„Kanye Westu. Ne bih mogla ni da pretpostavim taj manir. Juče smo se upoznali gde sam se prvi put predstavila kao GIGI LOTTA. Shvaticu ovo pitanje kao priliku da otvorim jos novi portal u životu.
Osim njega, legendama Jakovu Jozinoviću u 2 cellos pratnji ili je smislenije da Fantom otpeva “fantoma”. Na koga god drugog pomislim, čujem analogiju.
Možda bi najradikalniju ideju iznedrio Damir Avdić na dva akorda ili Milan Fras, uživala bih, laskala bi mi i doza otpora ili sarkazma prema mojoj muzici
Izvan toga, moja lična preferencija bi svakako bio ZEP u svom hard-core, trap maniru, po mogućnosti adlibe da baca Future, Travis Scott da postavi aranžman. Yeat-u bih prepustila backove i ceo tekst da iskasapi, Srđan Jevđević na gajdama, a Mario iz Zostera da bude ekranizovan. Zlatko Paković, Urban Andraš i Borut Šeparović u režiji. The vision is visioning”, zaključila je GIGI.
GIGI LOTTA nas poziva da budemo hrabri i jaki, da ne pristajemo na kompromise, da budemo neumereno radoznali i dovoljno slobodni da kroz istraživanje i igru sačuvamo ono detinje u sebi, uprkos svetu koji nas požuruje da odrastemo!
foto: Đurđinina privatna arhiva