Sara Klimoska: Umetnik ne sme da bude u zoni komfora
Makedonska glumica u ulozi žirija 32. Sarajevo Film Festivala.
Povezano
Nakon što je nekoliko puta dolazila na Sarajevo Film Festival kao gošća, predstavljajući filmska i televizijska ostvarenja u kojima tumači (za lik u seriji Močvara bila je nominovana u konkurenciji za Zvezdu u usponu), makedonska glumica Sara Klimoska ove godine našla se u ulozi žirija – sa predsedavajućom Emili Votson, ocenjuje igrane filmove u kategoriji glavnog takmičarskog programa.
Evropsku zvezdu u usponu (priznanje kojim je nagrađena u Berlinu), gledali smo u filmovima Milča Mančevskog, Gorana Radovanovića, Gorana Stolevsog, kao i u seriji Senke nad Balkanom, a sve češće je viđamo i iza kamere, kao rediteljku.
Nakon uspeha koji je ostvarila kratkim filmom Nova energija, nastavlja da priča lične priče, a razgovor u Sarajevu počinjemo pitanjem – kako izgleda kad umesto svog filma treba ocenjuješ tuđi.
Sara Klimoska na 32. Sarajevo Film Festivalu: Intervju
BURO. Ove godine na Sarajevo Film Festivalu ne predstavljaš svoj film, već ocenjuješ dugometražna igrana ostvarenja u glavnom takmičarskom programu. Kakav je osećaj, imaš li veću tremu?
Sara: Nije velika trema, koliko je velika odgovornost. Kad predstavljaš svoj film, srećan si što si uopšte u selekciji i nadaš se najboljem, igraš na mercy of the jury. Iščekuješ reakciju publike, razgovaraš sa ljudima koji su gledali film… Kad žiriraš tuđa ostvarenja, jednostavno, imaš veću odgovornost.
BURO. Da li si bila iznenađena kad su te pozvali da se nađeš u žiriju najatraktivnije kategorije na Sarajevo Film Festivalu?
Sara: Apsolutno, apsolutno. Kad sam dobila mejl sa pozivom bila sam u fazonu – uuu, okej, otkud ja tu? Bila sam u žiriju na nekoliko festivala, ali nikada na ovako velikom, to je stvarno ogromna čast i, kao što rekoh, odgovornost. Inače, ovde sam nekoliko puta predstavljala svoje filmove i bila jednom sa serijom „Močvara“.
BURO. Čini se da intenzivno sarađuješ sa srpskim rediteljima.
Sara: Ono što sam radila u Srbiji, osim „Bauka“ koji je autorski film, bile su serije. Po pristupu i formi, rad na seriji i rad na filmu se razlikuju, ali meni su draga oba načina. Serija iziskuje veću disciplinu, ali sam srećna jer sam radila dobre, kvalitetne serije. Senke nad Balkanom su fenomenalno iskustvo, pogotovo rad sa Bjelom i ekipom. Bilo je zabavno, zaista, pogotovo što sam igrala, kako da kažem to sad, zajebanu žensku.
BURO. Kako je došlo do saradnje sa Bjelom?
Sara: U filmu „Lena i Vladimir“ igrala sam sa kolegama Petrom Arsovskim i Petrom Mirčevskim, koji su glumili u „Senkama“, u prvoj sezoni. Kada je Bjela za nastavak priče tražio mladu glumicu – oni su predložili mene i on me je direktno pozvao. Dakle, imala sam i malo sreće, što je, naravno, važno u našem poslu.
Potreban vam je talenat, treba jako da radite, da budete saradljivi, ali mnogo čini i sreća – da ste u pravo vreme na pravom mestu.
BURO. Jesu li ti u glumačkom poslu pomogle i neke veštine? Videla sam na instagramu da voziš motor.
Sara: Naravno. Motor nisam još uvek vozila na filmu, jesam Vespu u reklami. Mislim da mi u poslu najviše pomaže to što sam radoznala i što volim sve da radim. I tako je oduvek – malo jahanje konja, pa malo gitara, pa malo pevanje… Čini mi se da mi je ta svestranost pomogla u glumi. Ako nešto ne znam da radim, želim da probam, samo dam sebi malo vremena da to savladam.
BURO. Da li u tu radoznalost spada i režija? No, i to je vrlo zanimljivo – obično stariji glumci ulaze u rediteljske vode.
Sara: Nikad nisam rekla da ću prestati da glumim, da bih postala režiserka, kako to obično biva u zrelijim godinama. No, ja u duši imam 89 godina i potrebu da ispričam svoju priču. To je najjednostavnije objašnjenje. Film „Nova energija“ je, između ostalog, i lična priča. Da, ima tu elemenata fikcije, ali dolazi i iz ličnih dešavanja. I drugi kratki film, koji upravo završavam u postprodukciji, dolazi iz ličnog iskustva. To je, prosto, unutrašnja potreba za pričanjem priče.
BURO. Otkrij nam kako si se obrela u glumi.
Sara: Moram da priznam da odgovor na ovo pitanje uopšte nije inspirativan. Bavila sam se modernim baletom i htela to da upišem, ali je akademija za moderni balet u Makedoniji u svojoj suštini pedagoška ustanova, gde nakon završetka postajete predavač. Nisam imala nameru da predajem, pa mi je sestra predložila da upišem glumu – pored baleta sam i pevala, svirala gitaru, sve se uklapalo.
Sećam se da sam noć pred objavljivanje rezultata čitavo veče preplakala, onako preventivno, u slučaju da me ne prime. Srećom, primili su me, a ja sam shvatila da sam se u samom procesu upisivanja na fakultet zaljubila u glumu.
BURO: I, da li je tvoj omiljeni reditelj Milčo Mančevski? Igrala si u nekoliko njegovih filmova – opiši nam rad sa njim, s obzirom na to da je on jedan od najuspešnijih reditelja iz Makedonije, ikada.
Sara: Moram da napomenem da u poslednjih 10 godina Makedonija niže velike uspehe u kinematografiji. Teona Mitevska prikazuje filmove na Berlinalu, u Veneciji… pa Marija Apčevska. Sad je na Trajbeka festivalu bila Dina Duma, Goran Stolevski išao je na Sandens…
Sve to su individualni uspesi mladih reditelja, koji donose novu snagu u makedonsku kinematografiju. Od 1994. pa do pre deset godina nismo imali film – osim „Pre kiše”, na koji smo mogli da budemo toliko ponosni, a sada imamo. Milčo je fenomenalan i pravi genijalne filmove, ali sad ima i konkurenciju. Svakako, obožavam da radim sa njim i sad smo sarađivali, treći put, na filmu „Sestra, brat, šahta“.
BURO: Sestra, brat, šahta?
Sara: Da. Ima mnogo humora u tom filmu. Gajim duboki respekt prema Milču i volim sve što radimo zajedno.
BURO: Da li je tačna tvrdnja skoro svih glumaca na svetu, a to je da je teže igrati u komediji?
Sara: Uf da, komedija je najteža. Možda je gledaoci svrstavaju u nešto banalno i glupo, jer ima mnogo jeftine komedije, ne samo na našim prostorima – Holivud je pun katastrofalnih komedija, posebno rom-komova.
Ali da, ozbiljna komedija je najteži žanr.
Prvo, morate imati osećaj za taj žanr i morate mu pristupiti sa apsolutnom ozbiljnošću, gde vic treba da bude smešniji od samog izraza glumca. Takvu komediju i sama volim, ali da, jako je teška za igranje.
BURO: Da li te zanima Holivud?
Sara: Pa zanima me, znate kako… Holivud nisu samo „tralalejke“. Holivud ima i Skorsezea, Lantimosa, Nolana… Itekako bih radila s tim rediteljima i bilo bi pretenciozno od mene da kažem: „Ne, ja sam samo za art“. Drugo, i dalje radim stvari koje mi plaćaju kiriju i to su promišljeni kompromisi – ne prihvatam baš sve što mi se nudi, ali dobro promišljam šta i kako.
BURO. Pretpostavljam da se nećeš zaustaviti kao rediteljka. Razvijaš li neke nove projekte?
Sara: Nekoliko, čak i jedan igrani film, kojem će trebati malo vremena da lepo sazri. Jer to vreme, to je najveći problem koji imam i kao glumica, i kao rediteljka, i spisateljica.
BURO: Pišeš li na nekom posebnom mestu?
Sara: Ne, ali najčešće se desi da razvijam neku novu priču kad odem u Grčku na odmor i kad već trećeg dana ne znam šta ću sa sobom.
Kad mi se telo i nervni sistem umire, krećem da pišem.
Za razliku od glume i režije, gde mogu da radim nekoliko stvari paralelno, pisanje traži da se u celosti izolujem, a vreme je, kao što rekoh, najveći luksuz.
BURO: Stižeš li da pogledaš sve filmove koji te zanimaju? Zapravo, evo jednog slatkog pitanja – da do kraja života možeš ili samo da glumiš u filmovima ili samo da ih gledaš, šta bi odabrala?
Sara: Mogu li do kraja života da pravim filmove? U tome zaista uživam.
BURO: To ti je najuzbudljivije?
Sara: Jako je uzbudljivo! Prvo, mislim da je mnogo teže, barem za mene, neiskusnu rediteljku, da napravim nešto i u potpunosti budem odgovorna za to. A drugo, zato što se osećam kao onda kad sam tek počinjala da glumim – na drugoj godini fakulteta – kad ne znate šta je to, pa osetite prvi put moment istine kao glumac i budete u fazonu „vau, ovo je najbolji osećaj u životu“.
Znam da s vremenom i iskustvom sve preraste u posao i rutinu, pa si manje uzbuđen. Ali, s obzirom na to da kao rediteljka osećam da „ništa ne znam“, sve me strašno uzbuđuje.
Verujem da umetnik ne sme da bude u zoni komfora, mora uvek malo da mu bude „nekomforno“ u onome što radi.
Foto: Sarajevo Film Festival, (c) Obala Art Centar.