Zašto ove jeseni treba ponovo da odgledate ovih 5 predstava

Zato što vas navode da razmislite o tome kako da prihvatite sopstvene greške, oprostite, pružite podršku i volite iskreno – bez sujete i straha od pokazivanja najdubljih emocija. Zato što vas u potpunosti uvlače u svoju priču, toliko da imate osećaj kao da predstavu proživljavate.

Iz sale ćete izaći potpuno preplavljeni utiscima, sa odgovorima na mnoge životne dileme i onim retkim osećajem zbog kog ćete se narednih dana buditi ispunjeniji i srećniji.

Naravno, sjajnih komada je mnogo više, ja sam izdvojila i dve predstave koje se ne izvode u beogradskim pozorištima. Pored redovnog praćenja repertoara većih pozorišta, uvek vredi istražiti i programe nezavisnih trupa poput Dah teatra, koje na scenu donose autentične, društveno angažovane, hrabre i iskrene priče.

1. Ako pčele nestanu sa lica zemlje

Nastala po autorskom tekstu Tijane Grumić i u režiji Anje Suše, ova predstava polazi od motiva čuvenog romana „Omladina bez Boga“ Edena fon Horvata, ali prerasta u snažan, katarzičan krik domaće stvarnosti. Smešten na Večernju scenu Malog pozorišta „Duško Radović“, komad se kroz prizmu mladih generacija bavi etičkim posrnućem društva, gubitkom kompasa, ali i buđenjem solidarnosti i otpora.

Od prve scene predstava uvlači gledaoce u vrtoglav ritam bez mraka i pauze, pretvarajući scenski prostor u mesto gde se briše granica između pozorišnog čina i sirovog života borbe sa ulice.

O tome zašto ovaj komad nadilazi klasičan teatar i zašto mu se publika iznova vraća, glumac Pavle Veselinović ističe: „Predstava počinje u ritmu 150 – udara te u pleksus na prvu i ne pušta do kraja. Nema rezova, nema mraka. Ljudi u publici već od petog minuta počinju da plaču.

Svih 24 igranja prošle sezone bila su rasprodata, igrali smo i po četiri puta mesečno, a svako izvođenje se završavalo stajaćim ovacijama. Ponekad sam imao potrebu da siđem u publiku i samo zagrlim te ljude, toliko jaka energija se u tim trenucima razmeni… Kada se svetla upale i vidiš sva ta uplakana lica, imaš utisak da to nadilazi teatar i postaje čin zajedništva.”

2. Udovica Živog čoveka

Kao noviji dramski komad Dušana Kovačevića na sceni Zvezdara teatra, ova predstava donosi gorko-smešnu sliku našeg društva i porodičnih odnosa. Majstorski balansirajući na tankoj liniji između urnebesne komedije situacije i duboke lične drame, predstava oživljava situacije u kojima bez muke prepoznajemo sopstvenu svakodnevicu, prijatelje, očeve, bake i deke.

Kroz sočne dijaloge, neočekivane obrte i pesmu koja na scenu unosi silnu emociju, ova tragikomedija vozi publiku od smeha do suza, precizno secirajući svet u kom živimo.

O njenom uspehu svedoče i brojne festivalske nagrade za kolektivnu igru i glumačka ostvarenja Jelene Đokić, Nele Mihailović i Miodraga Mikija Krstovića, ali i činjenica da se za svako izvođenje traži karta više.

O samoj srži komada i motivu koji stoji iza naslova, autor Dušan Kovačević kaže: „Priča ove tamne komedije nalik je na skoro sve moje drame i filmove. Sadržaj se skriva u samom naslovu ’Udovica živog čoveka’.

Da li je to moguće? Jeste, ako nekoga sahranimo dok je živ jer vam je naneo veliki bol. I da bi se tako teška drama mogla gledati potrebni su elementi komedije, kao kad se pije gorak lek obložen slatkim ukusom.”

3. Kako sam naučila da vozim

Kada se dvoje vrhunskih glumaca i jedna od najtežih mogućih društvenih tema nađu u intimnom prostoru Hartefakt Kuće, rezultat je pozorišni događaj koji vas doslovno prikuca za sedište. Rađena po tekstu Pole Vogel (koji mnogi nazivaju Lolitom iz ženske perspektive) i u režiji Tare Manić, ova predstava je bolno, emotivno i do srži ogoljeno suočavanje sa zastrašujućom prirodom zlostavljanja.

Uzdižući se iznad pukog senzacionalizma, bez dodira, Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević neviđenom glumačkom snagom donose priču o Maleckoj i njenom teči – priču o jezivom, kompleksnom i patološkom odnosu.

Oslanjajući se isključivo na reč, atmosferu i fizičku bliskost sa publikom, glumci nas teraju da zamislimo i osetimo na sopstvenoj koži svaki trenutak gruminga, manipulacije i destrukcije. Pred našim očima odmotava se čitav jedan život, mi korak po korak svedočimo kako se naivno dečje poverenje godinama, kroz perfidne slojeve manipulacije, pretvara u formativnu traumu i vodi pravo ka mračnom krahu.

Ostavljajući nas bez daha, „Kako sam naučila da vozim” pruža upravo najvrednije, istinu izrečenu direktno, bez patetike i bez pokušaja da se gledalac poštedi neprijatnosti koja nas jako prodrma, makar na kratko, iz svakodnevne društvene ravnodušnosti.

4. Ljudi od voska

Postavljanje jedne od najkompleksnijih i najhrabrijih savremenih regionalnih drama, autobiografske trilogije Mate Matišića u režiji Ivana Vanje Alača, donelo je somborskom teatru predstavu koja se retko sreće i dugo pamti. Kroz tri naizgled odvojene, a sudbinski povezane priče, pred gledaocima se odvija gorka i neodoljivo duhovita scenska ispovest u kojoj autor ogoljuje sebe do same srži, ne štedeći ni sopstvene grehe ni ljude iz svog okruženja.

Granica između činjenica i mašte, apsurda našeg mentaliteta i iskrenog pokajanja ovde nestaje, dok briljantni somborski ansambl, predvođen Sašom Torlakovićem u ulozi pisca, sa ogromnom strašću iznosi svaku nijansu ove priče.

Trijumf na brojnim regionalnim festivalima samo je formalna potvrda onoga što publika u sali nepogrešivo oseća: ovo je komad koji nas uči kako da prihvatimo tuđe i sopstvene nesavršenosti.

O suštinskoj snazi ovog teksta i njegovom uticaju na svakog ko sedi u sali, reditelj Ivan Vanja Alač beleži: „Matišićeva drama ’Ljudi od voska’ jedan je od najvećih dokaza da što je nešto ličnije, to je univerzalnije, kao i toga da je najveća hrabrost: iskrenost! (…)

Mate me je naučio da pre nego što osudim, pokušam da razumem, da više opraštam i sebi i drugima, ali i da budem strpljiviji i naučim da uživam u procesu koji me menja. Zbog toga duboko verujem da će Mate promeniti i one koji budu gledali ovu predstavu.”

5. 1981

Rediteljski monumentalno, četvoroiposatno scensko putovanje Tomija Janežiča predstavlja jedinstven pozorišni doživljaj koji je s razlogom uvršten među deset najboljih evropskih predstava. Smeštena oko jedne svečane trpeze u Novom Sadu 1981. godine, u vreme otvaranja SPENS-a, Mosta slobode, bonova za benzin i muzičkog zamaha novog talasa, ova transgeneracijska dokumentarna fikcija prepliće lične porodične priče stvaralačkog tima sa sudbinama koje se granaju kroz čitav 20. vek.

Vrhunska glumačka ekipa, u kojoj se ansamblu Novosadskog pozorišta pridružuju velikani poput Jasne Đuričić, Borisa Isakovića i Arona Balaža, donosi na scenu zadivljujuću životnost, intimu i melanholiju jednog vremena.

Kao deo Janežičeve međunarodne pozorišne dodekalogije, predstava jedno novosadsko venčanje, potopljeni auto u reci i porodične razgovore pretvara u fascinantnu mrežu ljudskih odnosa i sećanja.

Kroz miris nedeljne supe, skrivene tuge i sitne radosti za stolom, autor i reditelj, nagrađen za ovaj poduhvat i prestižnim priznanjem „Bojan Stupica“, postavlja scenu na kojoj se vreme topi, a događaji iz 1981. postaju ogledalo u kom prepoznajemo sopstvene korene, nasleđene traume i neprolaznu lepotu svakodnevnog života.

Sve ove predstave naći će se na jesenjim repertoarima, a s obzirom na to da interesovanje ne jenjava i da se za njih redovno traži karta više, nemojte čekati.

Pratite objave blagajni i obezbedite svoja mesta na vreme, jer ulaznice za ovakve pozorišne doživljaje nestaju u rekordnom roku.