Treba li Holivud da prigrli religiju? Nova studija o željama mlađe publike

Dok savremena kinematografija bez ustezanja istražuje seksualnost, rodni identitet i kompleksne psihološke traume, tema vere u mejnstrim produkcijama već decenijama ostaje u senci.

Likovi na velikom platnu najčešće su definisani podrazumevanim, inertnim ateizmom, dok se religioznost po pravilu prikazuje kroz krajnosti: mračne sekte, verski fanatizam ili motive u horor filmovima.

Iz straha da ne naruše političku korektnost ili odbiju sekularno gledalište, holivudski studiji decenijama biraju prividno bezbedan teren potpunog ignorisanja duhovnosti. Ipak, nova studija „Budućnost vere“, koju je sproveo Centar za naučnike i pripovedače (CSS) pri Univerzitetu UCLA, ukazuje na to da su generacije Z i Alfa spremne za znatno zreliji i hrabriji dijalog.

Istraživanje ruši mit o tome da mlađe generacije duhovna pitanja ne dotiču

Podaci svedoče o dubokom jazu između stvarnosti i ekranske fikcije: tek 40 odsto ispitanika (mladih uzrasta od 14 do 24 godine) smatra da su ljudi njihovih uverenja verno prikazani u medijima, dok čak 70 odsto religioznih mladih naglašava da medijski stereotipi direktno utiču na to kako ih društvo tretira u svakodnevnom životu.

Istovremeno, više od 97 odsto vernika i čak 80 odsto onih koji se izjašnjavaju kao nereligiozni priznaje da ih je neki medijski sadržaj inspirisao, pružio im utehu ili ih duboko duhovno dirnuo.

Mlada publika, međutim, ne želi didaktičke priče niti komercijalne verske drame zatvorene u sopstveni eho-prostor. Kako naglašava dr Jalda T. Uls, nekadašnja direktorka u studijima MGM i Sony, mladi traže autentičan prikaz unutrašnje borbe. Tokom odrastanja i napuštanja porodičnog okruženja, mladi se prirodno oslobađaju nasleđenih autoriteta i počinju da preispituju nametnute dogme.

Kako je na panelu istakao i scenarista Dastin Lens Blek, nova generacija je prezasićena ulepšanim narativima i osudama unutar sopstvenih verskih zajednica; ono za čim traga jeste sirova istina o sumnji, identitetu i nesavršenosti sveta.

Potreban je prostor za razumevanje univerzalne ljudske potrebe za smislom, tu leži propuštena prilika za istinski interkulturalni pristup pripovedanju.

Vera u kinematografiji ne bi trebalo da služi kao propagandno oruđe koje dokazuje nadmoć jednog pogleda na svet

Kada se religijske tradicije predstave isključivo kroz prizmu terorizma, fanatizma ili istorijskog licemerja, zanemaruje se njihova humanistička dimenzija – nada, potraga za etičkim osloncem i prihvatanje onih neshvatljivih životnih okolnosti koje razum ne može uvek da objasni.

Ubedljivu ilustraciju takvog pristupa nudi televizijska serija Vikinzi kroz fascinantan odnos paganskog vođe Ragnara Lotbroka i hrišćanskog monaha Atelstana. Iako pripadaju naizgled nepomirljivim civilizacijskim i duhovnim krugovima, njihov odnos ne prerasta u mržnju, već u duboko prijateljstvo utemeljeno na radoznalosti i uzajamnom uvažavanju.

Ragnar kroz Atelstana ne preuzima slepo tuđu dogmu, već uči o drugačijem poimanju sveta i boga, dok sam Atelstan proživljava bolnu, autentičnu krizu vere i identiteta. Taj narativni luk dokazuje da susret različitih religija na ekranu ne mora voditi u sukob, već može poslužiti kao podsticaj za preispitivanje sopstvenih granica i razvijanje istinskog međusobnog poštovanja.

Uspeh ostvarenja kao što su serije Mo, Dobro mesto ili mini-serija Neortodoksna, pa i novijih filmskih naslova poput trilera Konklava i horora Jeretik, pokazuje da publika ceni sadržaj koji ne vređa njenu inteligenciju. Veliki studiji poput Netfliksa, Amazona i Lajonsgejta već osluškuju ove signale, prepoznajući da duhovnost u fikciji ne mora biti svedena na karikaturu ili jeftin senzacionalizam.

Holivud ne treba da nudi gotove verske recepte niti da propoveda

Svaka religija ima svoje istorijske terete, dogmatske krutosti i slabosti, ali se kroz te mane ne može definisati celokupno ljudsko iskustvo.

Ako je industrija zabave već imala hrabrosti da bez ustručavanja progovori o svim slojevima seksualnosti i društvenih trauma, vreme je da prestane da beži od duhovnosti kao tabua. Reditelj treba da ima smelosti da prikaže veru onakvom kakva jeste, haotičnu, preispitujuću i neodvojivu od potrage za nadom.

foto: pexels.com