Geografija pokreta ansambla KOLO
Kolo je oduvek bilo više od igre.
Geografija pokreta se ovde nastavlja, ali ne i završava. Na trenutak smo putovali zajedno sa Dah teatrom, zamišljali njihove predstave u autobusima, trgovima i kazalištima, pa smo se uputili pod crveno platno Cirkusfere da zajedno sa ovim cirkusantima igramo, promišljamo i sanjamo.
Njihovi pokreti zaista su prava mala umetnička dela koja vas odvedu u svet mašte i dugo vas odatle ne puštaju. A kada predstava se završi i cirkuski se jarbol spusti, livada ostane za drugu igru, jer pored putujućeg pozorišta i cirkusa, poljane su oduvek bile mesta za vašare, susrete, narodne nošnje i KOLO.
Kolovođo, boljela te glava!
Vodi kolo, sad je tvoja prava!
Kolo je oduvek bilo timskog duha, lek za sve brige, ali i igra koja traži predvodnika. Ono je živi jezik kojim govori naša istorija, a svakom jeziku su potrebni pripovedači. Imamo li danas dovoljno onih koji umeju pravilno da tumače istoriju, prenose važnost narodnih igara i čuvaju sopstvenu tradiciju?
Kolo je krug koji se nikada ne zatvara u potpunosti, već ostavlja slobodno mesto za svakog novog člana. To je lanac koji se tradicionalno kreće u pravcu kretanja sunca, prkoseći vremenu i slaveći život kroz igru. Zato je igra jedno veliko, neprekidno putovanje.
Članovima Ansambla KOLO autobus je već decenijama druga adresa, a drum prirodno okruženje.
U svojim koferima, pored opanaka i vunenih čarapa, nose mirise dalekih kontinenata. Pošto je ovaj ansambl i bukvalno i metaforički uvek na točkovima, pravi je trenutak da postanemo kolaši-saputnici dok Danijela Bašić, njegova umetnička direktorka i nekadašnja igračica, preuzima ulogu našeg „putnog vodiča” i uvodi nas u trokorak.
Kolaši s kolom na put!
BURO. Kako se u praksi sprovodi uzbudljivo, moderno folklorno putovanje i prevoženje čitavog jednog umetničkog ansambla iz grada u grad, iz države u državu?
Danijela: Mislim da posle ovoliko godina s pravom možemo da kažemo da nam je autobus druga adresa. U njemu počinje gotovo svako naše putovanje. Neko pije prvu jutarnju kafu, neko prepričava dogodovštine sa prethodne turneje, neko stavi slušalice i gleda kroz prozor, a uvek postoji i onaj koji posle pola sata vožnje pita: „Kad će pauza?” Vrlo brzo shvatite da putovanje nije samo način da stignete od tačke A do tačke B. Ono postane deo profesije, ali i života. Upravo na tim kilometrima nastaju prijateljstva, interne šale koje samo mi razumemo i uspomene koje ostaju mnogo duže od samog koncerta.
Naravno, nije sve romantično. Treba prevesti desetine ljudi, instrumente, kostime, rekvizite, voditi računa da sve stigne na vreme i da svaki detalj bude na svom mestu. Ali čim se podigne zavesa, sav umor od puta nestane. Ostanu samo muzika, igra i publika. Tada znate zašto ste prešli stotine ili hiljade kilometara.
BURO. Kako je biti na putu, kako izgledaju vaše turneje, šta se uči, šta se peva, šta se igra i kakve to neobične ljude i čuvare starina srećete na tim usputnim stanicama?
Danijela: Turneje su naš paralelni život. Posle nekoliko sati vožnje više niko ne sedi na svom mestu, razmenjuju se grickalice, kafa ide od sedišta do sedišta, neko drži dijetu do prve pumpe, neko pokazuje fotografije dece, neko se priseća gostovanja od pre dvadeset godina, neko uvek „slučajno” ima domaće kolače koje deli svima, a neko uporno pokušava da ubedi vozača da je sledeća pumpa sigurno bolja od prethodne.
Ima dana kada se mnogo priča, a ima i onih kada svi ćutimo i samo gledamo kroz prozor kako se smenjuju predeli. Pauze su posebna disciplina. Tada se u pet minuta mora obaviti sve: kafa, istezanje nogu, kratka priča i, naravno, analiza klime u autobusu koja nikada ne odgovara svima.
Nekada sam na putovanjima razmišljala samo o tome kako će izgledati koncert. Danas, kao umetnička direktorka, prvo pomislim da li su svi stigli, da li su instrumenti bezbedno dopremljeni, da li su nošnje na svom mestu. Uprkos zadacima koje sada imam, čim sednem u autobus i čujem poznati žamor kolega, na trenutak se ponovo osetim kao ona nekadašnja mlada igračica koja jedva čeka da krene na put.
U svemu ovome postoji nešto važno – to je vreme koje nas pretvara u tim
Ne samo u profesionalnom nego i u ljudskom smislu. I možda najlepše, na tim putovanjima nastaju priče koje kasnije godinama prepričavamo, iako niko više ne zna da li su se desile baš tako. Ali to više i nije bitno.
BURO. Put KOLA ide kroz istoriju i geografiju našeg podneblja. Kuda on vodi vas, a kuda ostale ljude?
Danijela: KOLO je za mene životni put. Kažu da putovanja menjaju ljude. Rekla bih da je kod nas malo drugačije – putovanja su nas napravila ovakvima kakvi jesmo. Posle više od trideset godina provedenih u Ansamblu KOLO, prvo kao igračica, a danas kao umetnička direktorka, shvatila sam da se život ne meri samo kilometrima koje pređete, već ljudima koje sretnete, pričama koje ponesete i emocijama koje ostavite iza sebe. Kao igračica, taj put sam gledala iznutra, kroz korake, pesmu i scenu.
Danas ga vidim i iz drugog ugla i shvatam koliko je on zapravo slojevit. Nije to samo čuvanje tradicije. To je njeno stalno ponovno otkrivanje. Svaka igra, svaka pesma, svaka nošnja nosi u sebi jedan svet, ljude, običaje, način života. Kada to izvodite na sceni, vi ne igrate prošlost. Vi je oživljavate. I taj put nije ravna linija. On je trnovit, zahtevan, ponekad nepredvidiv, ali nikada prazan.
BURO. Kako čuvati taj put, treba li ići njime i zašto se kolo igra, koja je to vodilja koja vas pokreće?
Danijela: Lepota našeg puta je u tome što KOLO nema konačno odredište. Dok god postoje ljudi koji žele da upoznaju, razumeju i osete sopstveno kulturno nasleđe, KOLO će nastaviti da putuje. Put se čuva samo ako se njime ide.
Tradicionalna umetnost ne može da stoji.
Ako je zatvorite, ona polako gubi dah.
Ona živi tek kada je u pokretu, kada je u kontaktu sa publikom, kada se izvodi. Danas je možda zahtevnije nego ranije, život je brži, pažnja kratka, izbori ogromni. Ali možda je zato naša odgovornost još veća. KOLO ne treba da traje zbog nas koji smo u njemu danas, već zbog onih koji dolaze posle nas.
BURO. Možemo li KOLO uporediti sa vremeplovom, jer nas kroz svaku pesmu i korak vraća duboko u prošlost i korene naših predaka, a savremena izvedba, zbog neverovatne sinhronizovanosti, scenske energije i estetike, deluje kao da dolazi pravo iz budućnosti?
Danijela: Mislim da je poređenje sa vremeplovom veoma interesantno. Naši koncerti zaista vode publiku kroz različite epohe, krajeve i običaje, ali naš cilj nikada nije da prošlost samo rekonstruišemo. Mi želimo da je oživimo.
Tradicija nije nešto što je ostalo iza nas. Ona je živa dok god postoji neko ko je peva, igra i razume. Zato na sceni ne prikazujemo muzejski eksponat, već život – ljubav, zajedništvo, radost, tugu, običaje i vrednosti koje su oblikovale naš narod.
Možda upravo zato naše izvođenje deluje savremeno. Iza njega stoje vrhunski umetnici, godine rada, disciplina i neprestana težnja da svaki pokret, svaki ton i svaki detalj bude na najvišem profesionalnom nivou. Kada se tradicija neguje sa takvom posvećenošću, ona ne pripada samo prošlosti, ona prirodno komunicira i sa današnjim, ali i sa budućim vremenom.
Verujem da je najveća vrednost ansambla KOLO upravo u tome što gradi most između onoga što smo nasledili i onoga što ćemo ostaviti generacijama koje dolaze. Ako publika posle koncerta poželi da sazna nešto više o sopstvenim korenima ili da dovede svoje dete na naš nastup, onda znamo da je taj most izgrađen.
BURO. Ako KOLO putuje kroz vreme i prenosi tradiciju generacijama, kada će njegov pun potencijal biti shvaćen kod mlađe publike? Kako razbijate predrasude onih koji folklor još uvek posmatraju kroz zastarele i statične šablone?
Danijela: Ne mislim da treba da čekamo trenutak kada će mlađa publika „jednog dana“ razumeti folklor. Verujem da se to već dešava. Mladi danas možda drugačije biraju sadržaje i drugačije komuniciraju sa umetnošću, ali kada dođu na koncert i dožive energiju živog izvođenja, vrlo često promene svoje mišljenje.
Predrasude najčešće nastaju kada se folklor posmatra izdaleka. Kada ga neko doživi samo kao nošnju ili nekoliko naučenih koraka, da bi igrali na nekoj svadbi, tada ne vide njegovu pravu vrednost. A folklor je mnogo više od toga – on je spoj igre, muzike, pesme, istorije, identiteta i vrhunskog umetničkog izvođenja.
Naš zadatak nije da menjamo tradiciju kako bi bila privlačnija, već da pronađemo način da je približimo savremenom čoveku. Zato mnogo radimo na edukativnim programima i projektima koji približavaju naše nasleđe deci i mladima. Kada razumeju priču koja stoji iza igre, oni je doživljavaju sasvim drugačije.
Mislim da mladi pre svega prepoznaju iskrenost. Ako na sceni vide umetnike koji sa strašću i vrhunskim umećem izvode ono u šta veruju i ono što vole, godine publike više nisu važne. Emocija je ono što ruši predrasude, a upravo to folklor nosi u sebi.
BURO. Postoji li osećaj koji te spaja sa nekom specifičnom, omiljenom igrom i kakva se to nevidljiva poruka i energija prenose kroz nju?
Danijela: Teško je izdvojiti jednu omiljenu koreografiju jer se one menjaju zajedno sa nama. Kao mlada igračica volela sam one koje su tražile mnogo energije, brzine i virtuoznosti.
Danas, sa iskustvom koje nosim, mnogo više cenim koreografije koje imaju snažnu priču i emociju
Svaka je jedan mali svet. Neke vas vode u planinske krajeve i nose snagu i ponos ljudi koji su tamo živeli, druge odišu setom, nežnošću ili radošću. Kada ih izvodite, ne prenosite samo korake, prenosite karakter jednog naroda, način života, odnose među ljudima i emociju koja se vekovima čuvala kroz igru, pesmu i muziku.
Publici koja nikada nije gledala folklor rekla bih da se prepusti, da oseti ritam, muziku i energiju koja dolazi sa scene. Ako posle koncerta iz sale ljudi izađu dirnuti, nasmejani ili ponosni, onda smo uspeli da prenesemo ono što je najvažnije.
Upravo u tome je čar folklora, on govori bez reči
I kada publika ne razume tekst pesme ili ne poznaje običaje koje prikazujemo, razume emociju. Jer je emocija univerzalan jezik koji povezuje ljude, bez obzira na to odakle dolaze.
BURO. Da zavirimo u kofere ansambla KOLO nakon toliko godina putovanja, šta bismo u njima pronašli osim kostima i rekvizita?
Danijela: Naši koferi su posebni. U njima su nošnje, opanci, rekviziti, šminka… uredno složeni kao u nekoj staroj škrinji. Ali pravi sadržaj tih kofera nije vidljiv. Sa putovanja ne donosimo samo fotografije. Donosimo boje i duh gradova koje smo obišli, ukuse koje smo prvi put probali, zvuke jezika koje možda ne razumemo, ali i osmehe ljudi koji su nas dočekali otvorenog srca.
I da, zanimljivo je da su ti koferi uvek teži kada se vraćamo nego kada krećemo na put. Ne zbog stvari, već zbog svega što se ne može spakovati, ali se ipak ponese i nikad ne podleže carini.
BURO. A što se tiče onog nevidljivog ženskog kofera nasleđa koji prenosimo s kolena na koleno, koje dragocenosti iz njega moramo po svaku cenu sačuvati, a šta je to što bismo mogle da ostavimo na nekoj usputnoj stanici kako bismo olakšale put i dale slobodu novim generacijama devojaka koje plešu?
Danijela: U tom nevidljivom koferu nalaze se ruke koje su vekovima stvarale: strpljenje, ljubav, posvećenost, dostojanstvo. I sama sam, svaki put kada bih obukla nošnju, imala osećaj da ne oblačim kostim, već priču – priču žena pre nas. Ono što bismo možda mogle da ostavimo na nekoj usputnoj stanici jesu očekivanja da žena mora da bira između tradicije i savremenosti.
Možemo biti čuvarke nasleđa, a istovremeno obrazovane, samostalne, kreativne i slobodne žene
Jedno ne isključuje drugo. Volela bih da devojke koje danas ulaze u ansambl osete da tradicija nije teret koji treba da nose na ramenima, već oslonac iz kojeg mogu da rastu. Da u njoj pronađu sigurnost, inspiraciju i snagu da grade svoj put, baš kao što su to činile generacije žena pre njih – svaka na svoj način.
BURO. Kako da izmestimo folklor iz strogo formalnih koncertnih dvorana i vratimo mu onu njegovu iskonsku, neposrednu slobodu ulice, trga, sela u kojoj svi treba da učestvuju?
Danijela: Mislim da folklor ne treba da bira između scene i ulice, potrebno mu je i jedno i drugo. Pozorišna scena nam omogućava da tradicionalnu igru, pesmu i muziku predstavimo na vrhunskom umetničkom nivou, ali njihovo prirodno okruženje oduvek je bio život – selo, porodična okupljanja, slavlje, zajednica.
Kolo je oduvek bilo više od igre
Ono je bilo način da se ljudi upoznaju, povežu, podele radost i obeleže važne trenutke. Volela bih da taj osećaj zajedništva ponovo bude prisutan i van koncertnih dvorana. Zato verujem da je važno da budemo prisutni svuda gde ljudi mogu da se susretnu sa tradicijom – u školama, kulturnim centrima, na festivalima i u manjim sredinama.
Kada neko prvi put uhvati nekoga za ruku i napravi prve korake u kolu, on više nije samo posmatrač. Postaje deo nečega što traje vekovima.
BURO. Koje su sledeće važne stanice na mapi kretanja KOLA?
Danijela: Ovu godinu obeležili su koncerti, put u Belorusiju na međunarodni festival i učešće na festivalu u Tivtu i Herceg Novom, nakon čega smo bili i na letnjoj pauzi. U septembru nas čeka „Škola KOLA”, kao i audicije za KOLO+ i nove članove ansambla – to je deo posla koji nam je možda i najvažniji, jer tada se susrećemo sa novim generacijama.
Istovremeno, nastavljamo da razvijamo repertoar i negujemo saradnju sa umetnicima i institucijama iz zemlje i sveta. Želimo da ostanemo verni svojoj misiji – da čuvamo autentičnost našeg nasleđa, ali i da ga učinimo razumljivim i bliskim novim generacijama, ne menjajući njegovu suštinu.
I za kraj godine, planiran je veliki koncert u Sava Centru na kom ćemo spojiti antologijske koreografije i nova scenska ostvarenja.
Geografiju pokreta dalje ostavljamo vama, vi igrajte, pevajte, istražujte, putujte i družite se!
foto: Danka Hasanović Prokić