Zašto sam odlučio da preskočim trend ružnih patika i pobegnem sa časa?

Upozorenje: ne govorim vam da ih ne nosite!

Ako bih vam rekao da svaki trend preskačem nazvali biste me notornim lažovom bacivši pogled na moje fotografije od pre 3 godine i videvši moju opsesiju crnom bojom i asimetričnim duksevima na preklop shvatili biste da mi je moodboard bio Rick Owens, Rick Owens i Rick Owens. Ali, ne mogu vam reči ni da svaki trend bespogovorno prihvatam, jer jednostavno finansije ili moj „unutrašnji glas“ ne pristaju na to. A katkad je taj splet okolnosti pravi spas. Jer šta bih sada radio sa ružnim Balenciaga patikama? Ne bih mogao da ih poklonim ocu jer bi ih on bacio u đubre (više je Air Force 1 tip), a ne bi bilo fer da 800 evra stoje u plakaru i skupljaju prašinu. Jednostavno nije mi legao čitav taj trip ružnih patika. Doduše, dobio sam Raf Simons X adidas Osweego pre 5 godina i dugo razmišljao da li mogu da ih zavolim. Zavoleo sam ih na kraju, ali pretpostavljam da nije ostalo ljubavi za ostale „ružne patike“. I znam da često razmišljam O NE, NE OPET! NE MOGU JOŠ JEDAN INSTAGRAM POST U BALENCIAGA PATIKAMA! Ali i to me polako prolazi i sada sam jednostavno u nirvani, bez hejta, totalno u Gandi raspoloženju „ako im se nose ružne patike, ljudi treba da ih nose.“ Ili možda to nije bio Gandi? Ali vratimo se nazad na priču: dugo sam razmišljao šta nas tera da tako slepo prihvatamo trendove, želimo da budemo u trendu, ili da budemo među prvima koji će neki trend nositi.

Svakako ne živimo u vakuumu i ne možemo se praviti naivni da se oblačimo radi sebe i da nosimo nešto da bismo se osećali dobro u tome, bla, bla, bla… Jer onda bismo se obukli kako želimo i ostali da sedimo kod kuće na kauču, praveći sami sebi društvo. Ali ne, mi se obučemo i izađemo među ljude i nešto im poručujemo sa onim što smo obukli. Koja je to tačna poruka koju šaljete univerzumu možda vam nije jasno odmah, ali ako sednete i malo proanalizirate svoje izbore možda se neki uvid i desi. Možda shvatite šta vas čini snažnijim, sigurnijim, da li vam nešto služi kao oklop ili kao poruka, koliko volite ili ne volite sebe u datom trenutku (u kojem ste nosili nešto).

Sa druge strane imate očekivanja društva: treba na određenom mestu da se određeno obučete, treba za određenu priliku da izgledate na zadatu temu. Ali odmah ćete primetiti i da to isto društvo ne očekuje od muškaraca toliko koliko očekuje od žena. Za muškarce je po difoltu utvrđeno da je ok da ne nose šminku i da je ok da nose ležernu gaderobu. sa druge strane žena bez šminke i u garderobi koja ne prijanja uz telo biva odmah obeležena kao „da se ne trudi“, kao da joj „nije stalo“ ili dobija etiketu „da je zapuštena“. I ona mora da počne da igra po pravilima jer svi znamo da društvo smatra da nešto nije podobno za određene godine, određenu građu, određeno okuženje.

I tu dolazimo do teme trenda. U nekom momentu nešto postaje popularno, moderno, poželjno. Moda odjednom nastupa kao oslobađajuća sila koja vam daje snagu koju niste znali kako da steknete. Jer možda radite u banci, ili imate preko 50 godina, i smatra se da treba da se oblačite shodno radnom mestu/godištu. Vi prisvajate trend koji je aktuelan (možda čak i preprisutan), ali kod vas to dobija notu pobune i niko ne govori „to ne treba da nosi jedna advokatica/ jedna majka dvoje dece koja ima 45 godina/ jedna ozbiljna poslovna žena“, već vam umesto toga upućuju „wow, kul patike!“. Postajete kršiteljka etiketacije i normi bez da ste se sistemski dugo godina borile za to. Sa druge strane možda su vam se te ružne patike toliko dopadale godinama ali nikada niste imale hrabrosti da ih nosite da ne biste bile ismejane ili da ne bi neko pravio šale na vaš račun. I sada kada su postale popularne imate pred sobom slobodan izbor da nosite nešto što vam se zaista dopada, a ne dilemu „da li ću moći da prođem sa ovim“.

Ali vratimo se na mene i Balenciaga patike. Preskačem trend ružnih patika. Ne zamerite mi ali jednostavno ih ne volim. Nemojte me osuđivati zbog toga da ne bih gubio miran san.