Putovanja na kojima nisam bila
Spisateljica i novinarka Ana Vučković pinuje na mapi sva ona mesta koja je mogla da poseti ili da u njima živi – od Montevidea do Praga, grčkih gradića i malog sela Ostrozub – ali se to nekim čudom (ili pukim slučajem) još uvek nije dogodilo
Znala sam da će se to desiti, da će mi algoritam danima nuditi gotovo isključivo snimke spasavanja preživelih iz ruševina nastalih usled zemljotresa u Venecueli. I pored užasa, budilo mi je nadu i činilo me srećnom da vidim kako najhrabriji i najuporniji iz hrpe šuta izvlače ljude kao od gume, decu koja kao da su tek probuđena, a inače kao da im nije ništa, nežne životinje blagih pogleda punih zahvalnosti. I tih dana kao da se u mojoj glavi otvorio davno zaboravljeni folder tipično venecuelanskih izraza. Jeste, mnogo sam tih dana slušala baš taj jezik, koji je potisnuo moj kasteljano evropski španski, ali kao da sam opet postala ono što sam zaista i mogla da budem u jednom trenutku – Venecuelanka.
Moj omiljeni put na koji, nažalost, nisam nikad otišla je onaj u Karakas, polovinom devedesetih. Moj tata je tad tamo radio, odlazio je i vraćao se, i zamislite koliko je bilo uzbudljivo da malo posle fame koju je izazvala Kasandra a u jeku popularnosti Ljovisne imate nekog bliskog ko je baš na tim mestima i može da vidi čuvene vodopade i reke Orinoko i Karoni po kojima su i junaci serije bili imenovani. Deo dece iz odeljenja mi je zavideo što se tamo selim, deo me je zadirkivao misleći da lažem i da je to samo jedna u nizu mojih fantazija, budući da sam uvek bila maštovita.
Mama i ja smo učile španski privatno kod jedne Meksikanke na Novom Beogradu, spremajući se da možda odemo tamo, na drugi kraj sveta. Mama je malo učila španski i ranije, na fakultetu, pa i dalje imam njen udžbenik na kome su grafitnom olovkom ispisane španske psovke. Brzo sam učila jezik, počeli smo od boja i materijala, i zato je prvo što sam umela da opišem bila kuća od crvene cigle. Naučila sam i da je morena crnka, rubia plavuša, i to sve iz knjige u kojoj je lekcije pratio i strip u kome je glavni junak Esteban, koji neodoljivo podseća na mog sadašnjeg muža, ali to tada nisam mogla da znam.
MITSKO MESTO KORTASARA
Pitala sam se kakav li je taj grad u koji idemo i da li je od crvenih cigala, grad za koji je tata rekao da je i opasan, ali i prepun prelepih žena i još lepše dece, dvocifrenog broja vrsta banana od kojih se neke jedu presne kao voće, neke kuvaju u obliku variva, a neke kao hleb. Venecuelanci imaju izraz za dobrog čoveka – pana, kao mi panja – dobar kao hleb. I to je ono što nas povezuje, ne samo sumanute ali autentične i dirljive peticije da se oslobodi junakinja serije.