Povezano
Naslovi koji su do tada živeli kroz festivalske izveštaje, prve kritike i fotografije sa crvenih tepiha počinju da stižu pred domaću publiku, dok se istovremeno pojavljuju i veliki studijski filmovi koji očigledno računaju na jesenju sezonu. Filmovi u oktobru dobar su trenutak da ponovo proverimo repertoar.
Neće svaki film koji gledamo narednih nedelja završiti među najboljima godine, ali upravo je to deo zadovoljstva: neke ćemo voleti više nego što smo očekivali, oko drugih ćemo se verovatno raspravljati čim izađemo iz sale – i jedni i drugi dovoljan su razlog da ovog meseca nekoliko večeri ostavimo za bioskop.
Diger, r. Alehandro G. Injaritu
Od 1. oktobra
Posle niza filmova u kojima je Tom Kruz gotovo čitav svoj glumački identitet vezao za čoveka koji trči, skače sa litice ili visi sa aviona kako bi sprečio katastrofu, Alehandro G. Injaritu dao mu je ulogu čoveka koji je katastrofu izazvao. Kruz igra Digera Rokvela, ekstremno moćnog milijardera koji pokušava da ubedi svet da je njegov spasitelj pre nego što posledice njegovih odluka postanu nepovratne. Ostatak glumačke postave gotovo je podjednako jak: Riz Ahmed, Džon Gudman, Sandra Hiler, Džesi Plemons, Majkl Stulbarg i Ema D’Arsi. Film je snimio Emanuel Lubeski, Injarituov dugogodišnji saradnik i trostruki oskarovac.
Prve kritike već sugerišu da će Diger verovatno biti jedan od onih filmova oko kojih će se publika ozbiljno posvađati. Jedni njegovu kombinaciju političke satire, ekološke katastrofe i potpuno nesputanog Kruza vide kao hrabar povratak velikoj autorskoj groteski; drugi smatraju da Injaritu gomila toliko ideja i stilskih ekscesa da satira ostaje neprecizna. Zajednički imenitelj gotovo svih reakcija jeste da se Injaritu teško može da optužiti za dosadu, pa je to dovoljan razlog da ga pogledamo.
Veriti, r. Majkl Šouvolter
Od 1. oktobra
Kolin Huver je poslednjih godina praktično dobila sopstvenu filmsku industriju, ali Veriti je drugačija vrsta materijala od It Ends With Us. Dakota Džonson igra Louen Ešli, spisateljicu angažovanu da dovrši serijal uspešne autorke Veriti Kroford, koju tumači En Hatavej. Kada se useli na porodično imanje Krofordovih i pronađe rukopis koji bi mogao da bude autobiografsko priznanje nečega mnogo mračnijeg, posao ghostwriter-a počinje da se meša sa njenom fascinacijom Veriti, njenim suprugom Džeremijem, kog igra Džoš Hartnet, i pitanjem koliko uopšte možemo verovati priči koju neko ostavi iza sebe.
U trenutku pisanja teksta još nema dovoljno objavljenih kritika da bi se govorilo o jasnom konsenzusu. Kao reference navodi se tradicija erotskog psihološkog trilera, posebno Rebecca, dok je ekranizacija dodatno pojačala seksualnu napetost između likova.
Jedini živi džeparoš u Njujorku, r. Noa Sigan
3. i 4. oktobar
Hari Leman ima problem koji lopovi u starim kriminalističkim filmovima nisu mogli ni da predvide: ljudi više gotovo da ne nose gotovinu. Džon Turturo igra ostarelog njujorškog džeparoša čiji zanat polako postaje tehnološki zastareo, sve dok iz pogrešnog džepa ne ukrade USB koji ga uvlači u mnogo ozbiljniju kriminalnu priču. Uz njega su Đankarlo Esposito, Stiv Bušemi, Tatjana Maslani i Džejmi Li Kertis, dok film producira Rajan Džonson.
Ipak, najbolji deo filma, prema dosadašnjim kritikama, nije zaplet već njegov odnos prema Njujorku i ljudima koje grad ostavlja iza sebe. Reditelj Noa Sigan priziva kriminalistički film sedamdesetih, ali ne pokušava samo da rekonstruiše njegovu estetiku: biografija starog džeparoša postaje način da se govori o gradu u kojem su se promenili novac, ulice i pravila preživljavanja. Kritičari posebno izdvajaju Turtura, čiji Hari istovremeno pripada starom filmskom Njujorku i vrlo savremenoj priči o tome šta se događa kada svet više nema upotrebu za ono što najbolje znamo da radimo.
Bunker, r. Florijan Zeler
4. i 5. oktobar
Posle The Father i The Son, reditelj Florijan Zeler prvi put režira film koji nije adaptirao iz sopstvene pozorišne drame, ali porodica ponovo ostaje mesto na kojem mnogo šire društvene pukotine postaju vidljive. Havijer Bardem igra uspešnog arhitektu kome tehnološki milijarder, Pol Dejno, nudi unosan posao: da mu projektuje luksuzni bunker za preživljavanje buduće katastrofe. Njegova supruga, urednica koju igra Penelope Kruz, u tome vidi gotovo savršenu metaforu sveta u kojem najbogatiji mogu da zarade na krizi, a zatim plate da se zaštite od njenih posledica. Njihovo političko neslaganje ubrzo počinje da otkriva mnogo starije probleme u braku. Film je bio u glavnoj konkurenciji ovogodišnje Venecije, a u glumačkoj postavi su i Stiven Grejem i Patrik Švarceneger.
Venecija se oko Bunkera prilično podelila. Sa jedne strane, ocenjen je kao inteligentna i duhovita bračna drama, dok su pojedini kritičari smatrali da velika društvena metafora ostaje plića od emotivnog materijala koji Zeler ima na raspolaganju. Upravo ta podela najbolje određuje očekivanja: ako vas više zanimaju Kruz i Bardem kao par koji otkriva da njihov brak više nije sistem zajedničkih vrednosti nego savršeno uređena kuća sa sve više zidova, verovatno ćete iz filma izvući mnogo više nego ako očekujete veliku satiru tehnoloških milijardera.
Oni koje volimo, r. Rodrigo Sorogojen
Od 5. oktobra
Rodrigo Sorogojen se posle As bestas vraća porodičnom konfliktu, ali ovog puta ga smešta direktno na filmski set. Havijer Bardem je Esteban Martinez, proslavljeni reditelj čiju veliku karijeru prati i istorija nasilja i ekscesa, dok Viktorija Luengo igra njegovu otuđenu ćerku Emiliju, glumicu čija karijera ne ide najbolje. Kada joj posle trinaest godina bez pravog odnosa ponudi glavnu ulogu u novom filmu, profesionalna saradnja postaje prilično neprijatan način da otac i ćerka konačno otvore pitanja koja su godinama izbegavali. Film je prikazan u glavnoj konkurenciji Kanskog festivala, a scenario Sorogojen ponovo potpisuje sa Isabel Penjom.
U filmu postoji i dodatna igra sa samim medijem: dok likovi snimaju film, Sorogojen menja formate, odnos boja i način na koji ih kamera posmatra, pa pitanje šta je performans, a šta intimni trenutak postaje deo priče. Kritičari se uglavnom slažu oko snage Bardema i Luengo i Sorogojenove formalne kontrole, mada postoji manje saglasnosti oko toga proizvodi li sva ta virtuoznost i jednako snažnu emociju. Upravo zbog toga Oni koje volimo deluje kao jedan od filmova koje je zanimljivije analizirati posle projekcije, bez preuranjenih zaključaka na osnovu tuđih mišljenja.
Papirni tigar, r. Džejms Grej
5. i 6. oktobar
Džejms Grej se vraća u Kvins, prostor u kojem su nastali neki od njegovih najboljih filmova, i ponovo američki san posmatra iz ugla porodice koja mu je dovoljno blizu da poveruje u njega, ali ne i dovoljno moćna da preživi njegove posledice. Majls Teler igra Irvina, inženjera i porodičnog čoveka kojeg harizmatični stariji brat Geri, u interpretaciji Adama Drajvera, uvodi u posao sa ruskim investitorima povezan sa čišćenjem zagađenog kanala u Bruklinu. Skarlet Johanson igra Irvinovu suprugu Hester, koja mnogo pre njega shvata da obećanje lakog novca verovatno neće završiti dobro. Film je premijerno prikazan u konkurenciji u Kanu.
Grej je praktično čitavu karijeru proveo vraćajući se porodici, klasi, imigrantskom iskustvu i vrlo američkoj ideji da je dovoljno želeti više da bismo to više i dobili. Papirni tigar tu opsesiju premešta u osamdesete i kriminalistički film, pri čemu su kritike posebno dobre prema Drajveru, koji Geriju daje onu vrstu samouverenosti zbog koje odmah slutimo katastrofu. Zamerke se uglavnom odnose na poznatost nekih zapleta, ali gotovo niko ne osporava Grejevu sposobnost da iz prljavih ulica, porodičnih večera i loših poslovnih odluka ponovo napravi veoma uverljiv Njujork.
Toni, r. Met Džonson
7. i 8. oktobar
Film o Entoniju Bordenu mogao je vrlo lako da postane klasičan biopic koji tokom dva sata pokušava da prođe kroz kuhinje, Kitchen Confidential, televizijsku slavu, putovanja i sve ostalo zbog čega je Borden postao kulturna figura mnogo šira od gastronomije. Reditelj Met Džonson je umesto toga uradio pametniju stvar i izbacio gotovo sve navedeno. Film Toni prati jedno leto sredinom sedamdesetih, kada devetnaestogodišnji Borden još uvek želi da bude pisac, odlazi u Provinstaun i gotovo slučajno završava kao perač sudova u restoranu. Dominik Sesa, kog smo upoznali u The Holdovers, igra mladog Bordena, dok Antonio Banderas tumači kuvara koji mu postaje mentor; tu su i Emilija Džouns i Leo Vudal.
Upravo je odluka da filmom ne „objašnjava“ čitav jedan život naišla na najviše pohvala. Kritičari su Sesinu interpretaciju opisivali kao njegov prvi pravi nastup filmske zvezde, dok je Banderas jedan od najčešće izdvojenih razloga za gledanje filma. Postoje i zamerke da film ponekad previše uredno pretvara haotičnu mladost u priču o pronalaženju poziva, ali Toni ipak izbegava najveću boljku biografskih filmova: osećaj da gledamo Vikipediju podeljenu u scene. Umesto slavnog Bordena, dobijamo mladića koji još nema pojma šta će postati.
Siroče, r. Laslo Nemeš
Od 8. oktobra
Deset godina nakon što je Saulov sin osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku, Laslo Nemeš ponovo se vraća traumi 20. veka, ali je ovoga puta istorija mnogo direktnije povezana sa sopstvenom porodicom. Radnja filma Siroče smeštena je u Budimpeštu 1957. godine, neposredno nakon ugušene Mađarske revolucije. Mladi Jevrejin Andor odrastao je uz idealizovanu priču o ocu za kojeg veruje da je mrtav, sve dok se ne pojavi nasilan čovek koji tvrdi da je upravo on njegov pravi otac. Nemeš je govorio da osnovna priča potiče iz iskustva njegovog oca kada je imao dvanaest godina.
Film je prošle godine bio u glavnoj konkurenciji Venecije i predstavljao Mađarsku u trci za Oskara, a fotografiju ponovo potpisuje Matjaš Erdeli, Nemešov saradnik na Saulovom sinu. Kritike su bile nešto podeljenije nego kod njegovog prvenca: vizuelna preciznost, osećaj posleratne Budimpešte i perspektiva deteta uglavnom su hvaljeni, dok se filmu zamera neujednačen ritam. Upravo ta perspektiva, međutim, čini ga zanimljivijim od još jednog istorijskog filma o revoluciji: politički poraz posmatramo kroz dete koje pokušava da shvati da li je priča na kojoj je izgradilo sopstveni identitet uopšte bila istinita. U domaće bioskope stiže 8. oktobra.
Razum i osećajnost, r. Džordžija Oukli
od 15. oktobra
Nova ekranizacija Džejn Ostin uvek dolazi sa jednim pitanjem: da li nam zaista treba još jedna? U slučaju Razuma i osećajnosti dodatni problem predstavlja činjenica da postoji verzija Anga Lija iz 1995. sa Emom Tompson, Kejt Vinslet, Alanom Rikmanom i Hjuom Grantom, čiji je scenario Tompson doneo Oskara. Rediteljka Džordžija Oukli zato ne pokušava da promeni vreme radnje niti da Ostin nasilno pretvori u savremenu romantičnu komediju. Dejzi Edgar-Džouns igra racionalnu Elinor, Ezme Krid-Majls impulsivniju Marijanu, dok su među njihovim partnerima Džordž Makaj, Frenk Dilejn i Herbert Nordrum; Katrina Balf i Fiona Šo dodatno pojačavaju glumačku postavu.
Ono što ovu adaptaciju razlikuje jeste pomeranje emotivnog centra sa udvarača na odnos između dve sestre. Scenaristkinja Dajana Rid pristup je opisala kao „poštovanje bez strahopoštovanja“ prema romanu, a prve kritike uglavnom govore o suzdržanoj, ukusnoj adaptaciji koja Ostin privližava mlađoj generaciji bez usiljenog pretvaranja da je napisana juče (kao što je bio slučaj nekih drugih adaptacija). Za one kojima kostimirane drame predstavljaju ekvivalent comfort food-a, sasvim dovoljno; za ostale ostaje pitanje može li ova verzija da pronađe nešto što prethodne nisu.
Ljubavnik od pruća, r. Aleks Hjuston Fišer i Elinor Vilson
11. oktobar
Ponekad je dovoljno pročitati sinopsis da bismo znali da želimo da vidimo šta je neko uradio sa njim. Olivija Kolman igra odbačenu ribarku u srednjovekovnom priobalnom selu koja, umorna od podsmeha i života bez partnera, lokalnom pletaču korpi – Piteru Dinklidžu – naručuje muža. Dobija Aleksandera Skarsgorda, doslovno napravljenog od pruća, koji se ispostavlja kao toliko pažljiv, zgodan i seksualno sposoban partner da njegova pojava počinje da ugrožava čitav društveni poredak sela. Elizabet Debiki igra jednu od žena posebno zainteresovanih za posledice ovog eksperimenta.
Šta bi se dogodilo kada bi žena mogla bukvalno da naruči partnera koji odgovara njenim potrebama i koliko bi takva mogućnost razotkrila očekivanja koja društvo inače postavlja pred muškarce i žene? Kritike su do sada podeljene oko toga koliko Ljubavnik od pruća uspeva da razvije sve ideje koje premisa otvara, dok su festivalske reakcije nakon premijere na festivalu Sundancebile mnogo toplije prema njegovom humoru, Kolman i potpuno ozbiljnoj Skarsgordovoj interpretaciji čoveka od pruća. U svakom slučaju, među filmovima u oktobru teško ćete pronaći drugi za koji će razgovor posle projekcije početi pitanjem o seksualnom životu pletenog muškarca.
Fotografije: Profimedia