Promena koja se dogodila na ovom planu u poslednjih 10 godina je ogromna i verovatno ne bi bilo preterano ni reći da bi mogla da se poredi sa prelaskom sa crno-belih filmova na one u boji, jer se scena “malih ekrana” zaista jeste u toj meri promenila. Mali ekrani su počeli da se porede sa velikim, da imaju jednako dobra ostvarenja, a i velike budžete i sve češće čujemo izraz “zlatno doba televizije”, i to s razlogom, čemu svakako da su u mnogome doprineli streaming platforme koje su u stalnom porastu. Sa konstantnim umnožavanjem streaming platformi koje se utrkuju sa što većim budžetima, za što kvalitetnija ostvarenja, a time zapravo za gledaoce, serije su postale mnogobrojne, raznovrsne i iskreno – sjajne. I dok smo nekada svi gledali seriju “Doktor Haus” ili “Izgubljeni” to nije bilo toliko do njihove genijalnosti koliko zato što hteli ne hteli nismo baš imali previše alternativa.
Danas, je situacija sasvim drugačija i svi mogu da biraju svoje favorite, bilo da su u pitanju tinejdžerske serije, detektivske, ili adaptacije knjiga. Industrija nije samo porasla i razgranala se, nego je i sazrela i uozbiljila se. U tome je pratila i potrebe savremenog čoveka koji voli da sve bude brzo i ako može instant, i tako nam se i odomaćio termin binging (bindžovanje, nesrećni izraz za koji još nemamo domaću zamenu ) koji je jedan od glavnih faktora za evoluciju i sasvim nov, savremen fenomen.
Ta mogućnosti da se cela sezona odgleda u jednom “sedenju” odgovara u potpunosti našim instant potrebama i željama za promenom, a mini serije od 6 do 10 epizoda nekada i manje, omogućavaju servisima kvantitet. Istovremeno, promenilo se i strogo definisanje žanrova i u skladu sa ostalim društvenim i kulturnim događanjima, i žanrovi su postali fluidniji, teži za precizno definisanje i neretko nam najbolji naslovi dolaze u formi kombinacije žanrova gde detektivska priča, porodična drama i lična tragedija idu ruku pod ruku i jako dobro zajedno. Uostalom, pomislite samo na jedan od favorita “Stranger things” i probajte da ga stavite u jedan žanr. Teško. Rečju, bili mi njih svesni ili ne, desile su se ozbiljne revolucije na ovom planu, i hajde da prečešljamo koji su to glavni “trendovi” kojima smo svedočili poslednjih godina?
Ozbiljne filmske zvezde su počele svoje TV karijere
Moglo bi se reći da su na neki način Matthew McConaughey i Woody Harrelson u prvoj sezoni serije “Pravi detektiv“ 2014. otvorili vrata serija za sve ostale poznate ličnosti filmskog sveta, a njihova posebna energija i prava hemija dijametralno suprotnih likova naglasila je potrebu ne samo za kvalitetnim pojedinicima nego i postavila nove standarde za moćne dvojce. Tako je, od kada je postalo kompletno jasno da su serije novi glavni medijum, vremenom počelo da se pojavljuje sve više lica koja smo navikli da viđamo samo na crvenim tepisima i velikim ekranima i u 2019, ime dobitnika Oskara kao glavnog glumca u seriji više ne iznenađuje nikoga ali svakako donosi dodatnu gledanost. Da, između ostalih gledamo u pravcu neverovatne Meryl Streep i serije “Nevine laži”.
Pravi detektiv
Nevine laži
Poznati režiseri na delu
Ista situacija se dogodila i sa režiserima. Apsolutni preokret u kom se velika imena sve češće uključuju u rad na projektima koji su do nedavno, tačnije do pre nekoliko godina unazad, bili karakterisani kao “niži” žanr. Studiji su počeli da izdvajaju daleko veće budžete, a samim tim i da budu u mogućnosti da plate genijalnost i kreativnost nekog od filmskih master umova, što za filmadžije dolazi kao superzanimljivo iskustvo pomeranja granica i istraživanja mogućnosti onoga što nudi duži narativni format. Pa tako znamo da je Martin Scorsese sarađivao na seriji “Carstvo poroka” (“Boardwalk Empire”) a David Fincher ozbiljno dokazao i u serijskim vodama sa nekoliko epizoda koje je radio za “Kuća od karata” kao i serijom “Mindhunter” gde je radio ono što najbolje zna: otkrivao kako ući u glavu kriminalca, a ne izgubiti sopstvenu i uspeo da bez scena nasilja, okrutnosti i konkretnih zločina, samo pričom i dinamikom sledi krv.
Carstvo poroka
Mindhunter
Girl power!
Sve sve, ali jedno je sigurno – ako je centralno mesto u serijama početkom dvehiljaditih bilo rezervisano za sredovečne muškarce u krizi, druga dekada je donela potpunu promenu fokusa. Tinejdžerke, devojke, žene i osvrt na njihov svet, njihove priče, problemi, svakodnevica, realnost. U kojim god godinama da su, ne, žene nisu zainteresovane samo za dizajnerske krpice, tračeve, venčanja i potragu za “pravim”, nego i za iskrena prijateljstva koja razvijaju i neguju, sopstvenu karijeru, seks, sigurnost, fizičko i mentalno zdravlje i izražavanje sopstvenog mišljenja, a protagonistkinje ovih serija su glasni govornici i borci za svoje mesto i svoja prava, kao što i treba da budu. Bilo da govorimo o “Devojke” i svim problemima i besmislenostima sa kojima se milenijasli suočavaju ili genijalštini zvanoj “Fleabag” gde je Phoebe Waller Bridge toliko iskrena, snažna i ranjiva istovremeno da je zaslužila barem nefromalno krunisanje. Sadašnjost i budućnost pripadaju ženama, i to onim stvarnim!
Devojke
Fleabag
Veća prisutnost LGBTQ populacije-i to u glavnim ulogama
Prema GLAAD-ovom izveštaju (GLAAD- američka nevladina organizacija za praćenje reprezentacije LGBTQ populacije u medijima) 10% likova u serijama danas je LGBTQ. To nije previše, verovatno ni dovoljno, i u globalu je malo, ali je rekordni procenat u istoriji. Što samo pokazuje da smo na dobrom putu, Gej, lezbo, trans, i queer osobe više nisu samo prezabavni najbolji prijatelji glavnog junaka već glavni junaci per se. Posebno važna u ovom kontekstu je svakako serija “Pose”, glasna i upečatljiva u svakom smislu, drama o njujorškoj queer sceni kraja 80-ih. Žurke, voguing, nastupi, borba protiv homofobije, AIDS epidemija, fantastični kostimi, neverovatni glumci, i definitivno jedno od omiljenih ostvarenja prošle godine.
Sense 8
Pose
Renesansa britanskih serija
2010. je bila prekretnica u istoriji britanske televizije kada je izraz “britanska serija” postalo (ponovo) siguran znak i pečat kvalitetne, visoke produkcije, bilo da je u pitanju detektivska priča ili kostimirana drama (što Britanci posebno dobro rade), ili vrhunska komedija. Uz “Dauntonsku opatiju” i “Šerloka” setili smo se zašto volimo dobre britanske drame i zašto su nam nedostajale.
Dauntonska opatija
Šerlok
Produkcijski budžeti za seriju su postali jednaki filmskim
Primer serije “Igra prestola” je najjasniji dokaz da u 21. veku ne postoje neostvarljive ideje, samo nedovoljni budžeti. Što ovde nije bio slučaj. Sa zmajevima nije bilo prekomplikovano, ali je zato za celu Armiju mrtvih trebalo dodati par nula na račun, a milioni su postali tako sitan novac, kada se uzme u obzir da je budžet po epizodi u poslednjoj sezoni iznosio oko 15 miliona dolara. Po epizodi, da podvučemo. Ali za ostvarenje koje je promenilo istoriju serija, stvorilo genijalne multifasetne likove, i pokazalo nam kako izgleda fantastičan rad šminkera, kostimografa, scenografa, je nekako i smisleno. Kvalitet mora da košta.
Igra prestola
Chernobyl