Da li je za pozitivan stav prema sopstvenom i tuđim telima dovoljno samo to što znamo da je ispravan
Kao neko ko se skoro ceo život bori sa predstavom o sopstvenom telu, svim svojim bićem želela sam da stojim prvo iza premise body positivity, a zatim još više i body neutrality pokreta. Njihovi prevodi na srpski jezik ne postoje i samo su “opisni” pa ne znam da li uopšte treba počinjati o tome koliko se nekom temom kao zajednica bavimo ako za tu temu nemamo ni ime. Ideja da smo svojom sredinom uslovljeni da na određene stvari reagujemo na određen način, niti je nova niti ja sad treba posebno da je razrađujem. Neke stvari jesu društveno određene ali to ne znači da kao odrasle individue nemamo odgovornost (i samim tim i moć) da utičemo na to kako se osećamo i ponašamo, zar ne?
I tu dolazim do ključne reči iz prve rečenice: “želim”. Volela bih. Duboko, duboko znam da je to jedino ispravno. Ali, ne uspevam da kada pogledam Ashley Graham ne pomislim: “Bože, koliko je lepa, koja šteta što je debela.” Kao i sa drugim stvarima koje “govorimo” o poznatima (a i svima drugima) i ta je personifikacija nečeg što je u meni. Ona je ogledalo moje, a ne Ashley Graham koju do neba poštujem, a bogami joj se i divim.
Pozitivan stav prema sopstvenom telu je mnogo više od rolnica na stomaku, iako se koplja najčešće lome baš na kilogramima. Ovo je filozofija koji je u teoriji jedina prava protivteža anksioznosti koju manifestujemo preko svog tela. Body positivity i body neutrality obuhvataju kilograme ali i strije, pege, bore, kovrdže, visinu i dužinu nogu, veličinu grudi… Jednom rečju, sve ono što nas čini ljudima i posebnim (zar nije vrhunac planetarne ironije to što ljudi nikada nisu više i jače vikali kako su svi jedinstveni, a istovremeno se toliko trude da izgledaju i rade isto?). Ideja da telo treba da bude prihvaćeno onakvo kakvo jeste je lekovita i, ponavljam, ne odnosi se samo na tzv. višak/manjak kilograma, odnosi se na SVE. Ako ideal postoji, onda bi on svakako trebalo da bude individualan i neka vrsta ličnog optimuma, zar ne? Setite se Pinteresta i bumper stickera, ima i u njima neke istine – smejte mi se do mile volje.
Manekenke poput Ashley, Iskre Lawrence, Alvae Claire, Tare Lynn i Charli Howard svojim aktivizmom rade veliku stvar. Samim svojim prisustvom u pop-kulturi daju svoj doprinos vizuelnoj raznolikosti koja je, pre desetak ili malo više godina bila nepostojeća. Mislim da je vrlo očigledna činjenica da je neka vrsta vizuelnog uslovljavanja presudna po pitanju toga kakav nam je osećaj o nekim stvarima. Banalan primer? Modna silueta. Koliko sezona vam je trebalo da se naviknete na široke farmerke visokog struka? Većina ih nije ni probala dok bar pola godine nisu odsedele u izlogu Zare. Kada je reč o našim telima, stvari su naravno dublje usađene i komplikovanije. Stalnim prikazivanjem različitih tipova tela – svaka čast Rihanni ali nekoliko revija nije ni izbliza dovoljna količina potrebna ovom svetu – proširujemo to vizuelno uslovljavanje i posredno ono što podsvesno smatramo prihvatljivim.
Ne znam da li je za mene kasno ali se nadam da će matriks devojčica koje rastu danas biti tolerantniji, prvenstveno prema sebi. Da će od početka osećati da telo i sve njegove promene treba slaviti zbog toga što je u stanju da uradi, ne mrzeti zbog toga kako NE izgleda. To što nisam do kraja u stanju da vidim lepotu u ženama koje izgledaju kao da sa sišle sa Rubensovog platna često doživljam kao lični poraz i kao sopstveno emotivno ograničenje – i u tome nisam jedina – što ironično ponovo dovodi do toga da se osećam(o) loše po pitanju sebe. Sa druge strane, apsolutno sam u stanju da vidim lepotu u nekim drugim stvarima koje se smatraju manama. Izgleda da ja, kao i većina sveta, na drugima ne prihvatam samo ono što ne prihvatam sama na sebi. I evo nas opet kod priče o ogledalu.
Ali pošto ništa na ovom svetu ne postoji u vakumu i body positivity/neutrality namenjeni su svima. Za mnoge žene je prihvatanje toga da nisu savršene ogroman korak, pukotina u dobro zacementiranom temelju koji je dugo bio sakriven ili povezan sa stidom zbog tela koje ne izgleda onako “kako bi trebalo”. O simboličnom uticaju prihvatanja malo sala na stomaku govori u prilog i činjenica da hashtag #embarcethesquish godinama trendinguje na Instagramu i dostiže broj preko 50.000.
Naravno, ispod svake slike poznate žene sa tom porukom, neizostavno se među pozitivnim nalazi i gomila negativnih komentara koji su odavno prešli granicu jednostavnog iznošenja mišljenja i zašli u teritoriju bulingovanja (što samo ide u prilog moje teorije da bi Rubensove žene danas bile žrtve diskriminacije). I, iskreno rečeno, od trolova mi je muka. Fitilj mi je kratak za mizogine ispade na svim poljima pa i na ovom. Zašto je hrabrost nemati plastičnog hirurga u pedesetoj godini ili voleti sebe onakav kakav si? Zaista nekad ne mogu da se ne zapitam, krajnje naivno, kada ćemo već jednom prestati da pljujemo druge koji se trude da urade nešto pozitivno čak i ako ih ne razumemo do kraja?
Kada vidimo slike koje nas odbijaju, te reakcije su vezane za nas same. Kada je telo u pitanju, potrebno je vreme da se naviknemo na nešto za šta smo programirani da smatramo lošim. Verujem i drugima, ne samo meni. Ono što je lepota pokreta koji nas uče da uživamo u svim telima jeste činjenica da smo u tome svi zajedno. Ako zaista radimo ka tome da iskorenimo jednu jedinu normu kao apsolutni aršin, svi ćemo biti slobodni. Uključujući i mene i vas.