Nema mnogo reči i pojmova koji toliko dobro i precizno uspevaju da “uhvate” duh vremena i naše savremene realnosti, kao što je to cancel kultura. Već i najprostije guglovanje pojma izbacuje 1.760.000.000 podataka od različitih primera i slučajeva u popularnoj kulturi (koji su u poslednje dve godine sve učestaliji), preko različitih teza do ozbiljnih psiholoških studija fenomena kao načina da se bolje razume koncept koji umnogome oslikava današnje društvo i njegovu dinamiku. Pored toga što je često izrabljivan, ujedno je i prava glavobolja, pletora pitanja i problema, i nije ni malo jednostavan kako se čini na prvi pogled. Zapravo toliko nije jednostavan da se jednom prilikom i nekadašnji SAD predsednik Barack Obama oglasio ovim povodom.
Prvo pitanje na koje većina verovatno i zna odgovor je šta je cancel kultura uopšte? Ugrubo, i najkraće moguće objašnjeno je: trend u kojoj javnost poziva na bojkot određenih poznatih ličnosti čije je uvredljivo ili pogrešno ponašanje otišlo predaleko i my oh my, ne da smo se toga nagledali proteklih dana i meseci. Toliko da se čini kao da ne prođe ni jedan jedini dan a da se neko po nekom pitanju ne izvinjava, ili se barem očekuje da se izvini. Od Kanyea preko J.K.Rowling do Ellen pa redom i ka mnogo nebitnijim, i ka mnogo ozbiljnijim slučajevima. Drugo i još važnije pitanje je šta treba raditi sa ovakvom kulturom i trendom? Da li je treba ohrabrivati, ili je ona zapravo pokazatelj atmosfere u savremenom svetu koja opet dalje pokazuje neke zabrinjavajuće simptome a potencijalno i veće probleme? Kao i u svemu, i ovde treba početi od početka.
Iako je realno da je od 2018, a pogotovo u 2019. ovaj pojam (a uz njega i praksa) uzeo maha, njegovi počeci su dosta zanimljivi. Dok se danas pretežno koristi da se otkriju, prozovu i osude rasizam, seksizam, mačizam, ironično potiče iz suprotne priče i ima prilično mizogenu prošlost. Kako se čini prva poznatija referenca cancel-ovanja nas vraća u 1991. godinu i “New Jack City” kada gangster Nino Brown kaže za devojku “Cancel that bitch. I’ll buy another one”. Tada je sve ostalo na bahatim izjavama fiktivnog gangstera i ovaj termin se nije primio, tek do nedavno, kada sa drastičnim skokom popularnosti reality programa, sve češće, možemo da čujemo izraze poput “you are cancelled”.
Iako referenca zvuči možda prilično trivijalno, odatle, iz najvećih banalnosti i onoga što ne shvatamo ozbiljno, pa upravo zbog toga umemo i da previdimo, obično i dolaze oni najjednostavniji impulsi koji zažive među ljudima i u prvom primeru onoga što cancel jeste danas vidi se da je seme ove kulture u formi bojkotovanja ili javnog sramoćenja nekoga. To je i razlog zašto je “call out” (prozivati, prozvati nekoga) najbliži sinonim. Ako želimo da cancel-ujemo nekoga zbog njegovih akcija, onda je glasno optuživanje neminovan deo tog procesa.
Ako ništa drugo a ono zato što se prozivanjem svakoga ko misli ili radi nešto drugačije, neguje atmosfera nesigurnosti i strepnje čime se smanjuje prostor za bilo kakvu pravu transformativnu promenu, i još gore, za smislenu i ozbiljnu konverzaciju. I zato, koliko god da je ovaj sistem oprobano dobar i koristan, treba biti oprezan jer nije uvek primenljiv. Baš zato što je moćan agens promene, i baš zato što nekada situacija nije toliko drastična da osoba sa kojom se ne slažemo zaslužila samo krajnost pozivanja na isključivanje iz društva, zajednice, medija, možemo da barem probamo da normalizujemo stvari tako što znamo da smo u mogućnosti da zapravo razgovaramo o različitim mišljenjima na racionalan i povrh svega produktivan način. I to ne znači da treba zapostaviti praksu koja pokazuje efikasnost, a još manje da svojim ćutanjem treba indirektno podržavati one koji propagiraju i podržavaju pogrešne stavove, ali znači da umesto konstantnog “prozivanja” moramo malo da naučimo i kako da razgovaramo.