Bila je potrebna jedna gola haljina iz muzeja i jedna golema zadnjica (Kim K. naravno) da se u medije vrati reč koja je poslednjih godina bila ad acta: dijeta.
I tako je ova vilendorfska venera Instagrama, čija je planetarna fama godinama definisala poželjne proporcije, jednom neutaženom željom da se iz jedne ikone presvuče u drugu pokrenula lavinu osećanja i preispitivanja mantre koju poslednjih godina upijamo svuda: volite svoje telo.
Mi bismo rado, ali nije uvek lako. I eto, sad je to i Kim potvrdila.
Dijeta. Šest slova, mnogo nervoze. Vrlo lako na diskutabilnoj granici razumnog i zdravstveno opravdanog. Verovatno mazohistički započeta ponedeljkom ili pred leto, provereno uzrokovana upoređivanjem sa onim što percipiramo idealima lepote, najčešće propisana u kolokvijalno ženskoj štampi iz koje je u woke eri promptno izbrisana.
Stariji među vama pamtiće kako su svakog leta naslovne strane glossy magazina vrištale “Bikini leto u sedam koraka”, da bi pod težinom svojih nerealnih standarda (u strahu od kenselovanja na mrežama, ništa drugo) reterirali ka “svako telo je umetničko delo”. Ni jedna ni druga krajnost nije posebno zdrava (kao što ni Kimino gladovanje verovatno nije) – osećati se poželjno u svojoj koži tema je slojevitija od celulita i tananija od rajsferšlusa Merlinkine haljine od kristalima posute paučine.
Jeste, maestralno je šta sve naše telo radi za svakog od nas svakog bogovetnog dana naših takozvanih života i greh je sto ga ne tretiramo sa makar uncom više (samo)poštovanja na svim nivoima – ali upravo taj kompleksni odnos je ono što nas čini ljudima od krvi i mesa. Odmahivati rukom na tu spregu između genetike i aspiracije, dopadanja i mrštenja, želja i mogućnosti – neautentičnije je od fotošopa i ignorantno je poput naslova “Izgledajte kao supermodel na plaži”.
Kad odbijemo dezert dok svima pričamo da “skinemo nekoliko kila” pred more, ili gnječimo rukom to uporno salce na stomaku u nadi da će od tog gesta nestati, mi zapravo samo nastavljamo društveno ukorenjeni niz pretpostavke da bi nam bilo bolje ako bismo bili neko drugi – Kim Kardashian na primer. Koja eto pak misli da bi joj bilo bolje kao Merilin Monro, makar tokom najslikanije fešte u godini.
Žene koje imaju divlje lokne uzdišu na kosu koja je stalno kao peglana. Nekad smo iracionalno ljubomorni na one koji jedu šta hoće i ne vidi im se, drugi put na one koji lako pocrne dok se nama i nakon revnosnog rotiranja na ležaljci u trajanju od 12 dana ne vidi ni da smo bilo na moru.
Ništa od ovoga ne čini nas dugoročno nemoćnim da uživamo u sebi, kontinuirano opsesiranje nad pojavnim to radi.
Epilog Kiminog “haljinagejta” znate: eksponat je razvučen do neprepoznatljivosti, a najpoznatija žena našeg doba iz nje je izašla nakon tih nekon škljoceva sa crvenog tepiha kao što to leptir čini kad se iz čaure transformiše u leptira. Zaboravivši svoje prethodno ovaploćenje zarad nove životne faze.
Epilog medijskog bombardovanja porukama o tome kako treba da gledamo svoj odraz u ogledalu će tek uslediti.
Da se razumemo, predstavljati ceo spektar ljudske lepote, telesnosti i različitosti plemenit je cilj vredan divljenja. Ali ne zamerite ako mi poruke body positivity sadržaja deluju toliko jednodimenzionalno i zveče od taštine jer nas podjednako uslovljavaju da se svedemo samo na svoje telo.
Možda taj cunami osnaživanja zarad lajkova zapravo gura nove generacije žena ka istoj “nasleđenoj krivici” kako nisu “ono što bi trebalo da budu”: umesto da se osećaju loše zbog svojih butina, tera ih da se osećaju loše što im se ne sviđaju njihove butine. I tu dolazi ta sj***anost iz naslova.
Pravi protivotrov za negativne emocije prema sopstvenom telu nije u slepom prihvatanju već u tome da shvatimo kako sa njim i o njemu komuniciramo.