Kako nam je „Mistična reka“ zauvek nametnula osećaj krivice

Listajući ponudu filmova na Netflixu u potrazi za nekim dobrim trilerom, čim sam ugledala glumce Šona Pena (Sean Penn) i Kevina Bejkona (Kevin Bacon), posetila me je stara jeza. Nisam se setila kompletne radnje filma, već tog neprijatnog osećaja koji mi je rekao da sam ga već gledala. Iako je to bilo pre desetak godina, u sećanju mi je najjače ostao lik čoveka koga su kao dečaka oteli i onaj strah da neko tek tako lako može da te ubaci u auto i da nestaneš.

Ispostaviće se da je ta jeziva scena u filmu Mistična reka (Mystic River) bila tek uvod u ono glavno osećanje, koje me je pratilo dok sam film gledala ponovo, osećaj kao da znam šta će na kraju biti, a ne znam.

U filmu se na početku prikazuje da je, nakon nekoliko dana surovog zlostavljanja, dečak uspeo da pobegne od svojih otmičara. Radnja se zatim seli u budućnost, gde je taj (s početka kidnapovani) dečak Dejv, sada otac (Tim Robins (Tim Robbins)) koji i dalje proživljava flešbekove i nosi tešku traumu u svakom svom koraku.

Robins je tako verno dočarao ovaj lik da ga istovremeno žalimo i plašimo ga se, podsvesno verujući da je sposoban za neki zločin upravo zbog svoje psihičke slomljenosti.

U životu stalno jurimo za objašnjenjima, definicijama i razlozima, pa tako i u slučaju zločina. Dok tražimo krivca, mi zapravo sklapamo priču, a neretko težimo i ka osveti. Ipak, u toj poteri zaboravljamo da razmišljamo i da preispitujemo naučene lekcije o krivcima.

Zato i „Mistična reka”, teče svojim tajanstvenim tokom i navodi nas da sumnjamo u one sa kojima se sudbina već surovo poigrala – misleći da su ti napaćeni nesrećnici, po nekom mračnom šablonu, uvek spremni na novi zločin.

Film je zabeležio šest nominacija za Oskara

Uključujući one za najbolji film, režiju, adaptirani scenario i sporednu žensku ulogu Marše Gej Harden (Marcia Gay Harden), dok su prestižne zlatne statue osvojili Šon Pen za najboljeg glavnog i Tim Robins za najboljeg sporednog glumca, ostvarivši upečatljive izvedbe koje su definisale celu tu filmsku sezonu.

Mistična reka gledaocu nameće nemir i duboko saučesništvo u tragičnoj zabludi

Kada su pravni i politički filozofi Rodžer Berkovic (Roger Berkowitz) i Drusila Kornel (Drucilla Cornell) objavili svoju uticajnu akademsku studiju o filmu Mistična reka, definisali su paradoks koji publika instinktivno oseća u svakom kadru. Naveli su da ovo ostvarenje radikalno ruši tradicionalni holivudski mit o osveti, jer se u samom srcu retributivne pravde krije tragična i nepopravljiva moralna zabluda.

Snaga ovog ostvarenja leži u načinu na koji secira muški ego, prećutane emocije i formativnu traumu kroz sudbine trojice prijatelja iz detinjstva. Jedan slučajan, koban trenutak u bostonskoj ulici zauvek je prekinuo njihovo odrastanje i odredio njihove odrasle ličnosti, pretvarajući ih u tri suštinski različita odgovora na životni bol.

Godinama kasnije, sudbina ih ponovo spaja u najgorim okolnostima, kada ćerka jednog od njih biva svirepo ubijena. Ova tragična smrt pokreće lavinu sumnje, paranoje i starih demona, pretvarajući nekadašnje prijatelje u dželata, žrtvu i istražitelja.

Dejv Bojl, koga maestralno i potresno tumači Robins, ostaje tragična figura poražena ranom iz koje nikada nije uspeo da ispliva, noseći ožiljke koji su ga potpuno otuđili od sveta. Njegova emotivna izolacija, strah i unutrašnji mrak čine ga idealnim žrtvenim jarcem za zajednicu koja nema strpljenja za ranjivost. Kada u noći ubistva Dejv pokuša da se obračuna sa sopstvenim demonima i pravim nasilnikom, taj tragični nesporazum vodi ga pravo pod nož nekadašnjeg druga iz ulice.

Nasuprot njemu nalazi se Džimi Markum, ožalošćeni otac i svemogući lokalni autoritet koga Pen igra sa zastrašujućom sirovošću i ranjenim dostojanstvom. Za Džimija, institucionalna pravda deluje sporo, sterilno i nedovoljno, suočen sa brutalnim gubitkom ćerke, on bira nasilje kao jedini preostali jezik moći i zaštite.

Zastrašujuće dobre su scene u kojima Šon ogoljava svoje emocije, toliko čvrsto nam dočara svaku scenu, mi smo ti koji zahvaljujući njemu osetimo bol i muku. Jeza je sastavni deo ovog filma, osetiš je na početku i ona te prati u stopu do kraja.

Kako autori Berkovic i Kornel primećuju u svom radu, film Džimijevu osvetu ne odbacuje kao puki zločin, već nastoji da je razume kao očajnički čin kraljevskog oca koji u gnevu veruje da je iznad zakona i pokušava da povrati suverenitet nad uništenim svetom.

Između dva nepomirljiva pola stoji detektiv Šon Divajn, u izvedbi Kevina Bejkona. Dok se bori sa raspadom sopstvenog braka i bremenom istrage, Šon svedoči Džimijevom krvavom grehu, ali reaguje prihvatanjem sopstvenih granica i ljudske nesavršenosti. On time postaje metafora za sve nas koji moramo da nastavimo dalje, iako svakodnevno svedočimo nepravdi.

Mračna patrijarhalna struktura ogleda se kroz lik supruge koja poput ledi Magbet opravdava zločin zarad porodice, dok su junaci prikazani kao slomljeni ljudi unutar zajednice koja radije prihvata laž nego bolnu istinu.

Završna sekvenca tokom ulične parade donosi hladnu i uznemirujuću poruku o svetu u kome živimo

Dok šarene konfete padaju po masi, Džimi stoji sa tamnim naočarima kao krunisani vladar svog kvarta, dok mu Šon sa druge strane ulice upućuje nemi gest rukom u obliku pištolja.

To je trenutak mirenja sa sudbinom, kompromisa u kome zakon kapitulira pred prećutnim poretkom zajednice, uz poruku da grad mora da nastavi da živi uprkos svemu.

Postoje filmovi koji vas ne puštaju ni godinama nakon što se odjave sa bioskopskog platna, a remek-delo Klinta Istvuda (Clinton Eastwood) iz 2003. godine ubedljivo predvodi tu retku kategoriju. Mistična reka je priča o tome kako jedan trenutak iz detinjstva može nepovratno da odredi ne samo tri života, već i sve ljude oko njih i tako pokrene lavinu krivice, traume i osvete, a gledaoce natera da od početka biraju stranu i to pogrešnu.