„Pusti poruku kada stigneš kući” – to mi je postala omiljena rečenica koju čujem od svojih prijateljica.
Naravno, tu su njihove svakodnevne izjave i ispale, jače od bilo kog SNL monologa ili podkasta, i suptilno provučene mudrosti sa kojima bih mogla da napunim knjigu. Šta sve neko može da izusti u momentima kada se zaista opusti i prepusti prijateljstvu je pravo malo blago. A onda su tu i rečenice koje su izgovorene u prolazu poput „Pusti poruku kada stigneš kući” koja ne dolazi iz vaspitanja ili navike, već iz iskrene brige o svom čoporu.
Tu rečenicu čujem češće kako odmiču godine, mnogo više nego što sam je ikada čula kada sam bila u srednjoj školi i kada nas je bilo između sedmoro i desetoro na svakoj bleji. Nije lako održavati prijateljstvo tokom svih promenljivih faza života, a tek ne započeti nova prijateljstva koja su dublja od povremene kafe ili izlaska. Ljudi se žale kako je teško održavati odnos kada jedna drugarica u društvu postane majke ili kada se neko odseli. Odnosi menjaju oblik i transformišu se kada neko započne novi posao ili etapu u karijeri, kada stupe u ozbiljan partnerski odnos ili promene životni stil. Kada su romantični odnosu u pitanju o tome pričamo dosta, možemo da se oslonimo na beskrajnu količinu sadržaja koji obrađuje tu temu.
Prijateljstva prolaze kroz slične faze, a o tome ne pričamo koliko treba. Ipak, može da bude jednako teško (ako ne i teže) i jedanko važno (ako ne i važnije).
Moje najbliže drugarice su se u cugu odselile posle srednje škole, upisale su fakultete u inostranstvu i razbežale se širom planete. Jedna je trenutno u San Francisku, druga čeka rođenje prve ćerke u Los Anđelesu, treća je u Melburnu, a četvrta se vratila u Crnu Goru. Odjednom sam ostala bez prijateljica. Mislim nisam – ja njih i dalje smatram svojom porodicom, premda Yvu koja je u Melburnu nisam videla preko tri godine. Ali sam ostala bez svakodnevnog kontakta – bez Yve za šetnju do pijace, bez Wille za razgovore do kasno u noći, bez Anđe za bacanje glupih internih fora koje niko drugi u prostoriji ne razume, bez Ksenije za kuvanje i gledanje filmova pod istim ćebetom na sofi. Nikada nisam našla zamenu za njih, niti sam je tražila. Niko ne moži da zameni drugarice iz etape života kada se tek formiraš, žene koje te poznaju bolje nego što sebe poznaješ.
Zato su naišle neke nove, one koje sam upoznala kroz posao, u izlascima i u trenucima kada sam najmanje očekivala da ih upoznam (kako to obično ide sa pravim ljubavnim pričama). To što sam primetila u kasnijim prijateljstvima jeste da su nastali i iz neverovatne otvorenosti jedne prema drugoj. Ili kako to opisuje moja sestra: „Što brutalnije, što iskrenije”. Iz nedostatka brige oko toga kako i da li će te neko prihvatiti su se rodili zaista autentični odnosi sa ženama koje me otvorenog srca prihvataju u svakom trenutku, čak i kad ne prihvatam sebe.
Kao što neki ljudi nemaju sreću sa novcem, ljubavi, poslom, neki nemaju sa prijateljima. Ja sam je, srećom, oduvek imala u tom polju (iako su me ove druge kategorije zajebale u više navrata). Pa kad čujem da se neko bori da pronađe prave ljudi, da nemaju sa kim da provode kvalitetno vreme ili da ne znaju kako da se izbore sa prijateljstvom koji prosto više nije za njih, osećam taj očaj i bes u njihovom glasu.
I razumem zašto. Imati žene koje te podržavaju je life line koji će te podići u najgorim trenucima i spustiti na zemlju u najboljim. Čak i kad smo stariji, i postaje sve teže upoznati nove prijatelje sa kojima će se ostvariti blizak odnos, zna se šta ne treba da se desi – ne treba da se osećate nesigurnim, nemotivisanim, osuđenim, kao da njih ne možete da računate kad vam je loše, a bogami tek kad vam je dobro.
Pre nekoliko dana sam sa drugaricom otišla na večeru posle posla, u italijanski restoran na pola puta između mog i njenog posla. Pao je mrak, sveće su treperile na stolu, restorančić je bio polu prazan. Prelazile smo regularan tok tema između zalogaja paste, kad se iznenada nadovezala na nešto o čemu smo razgovarale i ispričale nešto o sebi što do tada nisam znala. U pitanju je još jedan delić njen ličnosti koji sam u tom trenutku otkrila, još jedan pokazatelj poverenja da sa mnom podeli svoj unutrašnji svet. Posle toga smo nastavile sa regularnim temama, kao da je bilo ništa.
Ženska prijateljstva su takva – iskreno otkrivanje sebe, bez zadrške, bez filtera i ulepšavanja. Samo čista slika o tome šta si i ko si. Ako se ikad izgubiš, možeš da računaš na to da će te baš one podsetiti gde da pronađeš izgubljeni deo. „Pusti mi poruku kada stigneš kući”, rekla mi je kad smo se rastajale.
