Bez previše dvoumljenja čini se da jeste i to iz nekoliko razloga. Okej, priča možda jeste donekle predvidiva (ipak je romantična komedija u pitanju), i sa ovoliko iskustva koliko svi imamo u gledanju, navijanju i plakanju nad ovim žanrom, već iz prve dve sekunde trejlera možemo da naslutimo kako bi i u kom pravcu bar otprilike moglo da se odvija. Ipak, način na koji je priča zapakovana, besprekorno utegnuti detalji i lepa velika mašna sa kojom ide mu daju posebnu čar.
Radnja počinje u devedesetim, u San Francisku. Sasha je dete vijetnamskih emigranata koji su previše zauzeti radom u prodavnici koju drže da bi se posvetili porodičnom životu, druženju sa decom i pravljenju večera, zbog čega Sasha malo po malo uči da radi samostalno ono što će se u budućnosti, to jest pravom vremenu u kom se film odvija i pokazati izuzetno korisnim. Marcus je njen prvi komšija, sa kojim provodi dosta vremena, i čija mama Korejka se maksimalno trudi da kroz hranu održi vezu sa tradicijom i nasleđem, što u njemu rađa onaj pravi tinejdžerski blam, većini poznat iz nekog sličnog scenarija- dok druga deca u školu nose sendviče on nosi kimchi jjigae u termosu. Sasha i Marcus su devedesetih bliski prijatelji koji se gotovo bez razgovora razumeju, ali taj odnos pomalo biva doveden u pitanje nakon prečudnog, prezabavnog i mnogima prepoznatljivog iskustva prvog seksa na zadnjem sedištu Marcusove polupane Corolle.
Sada, šesnaest godina kasnije, Sasha je superstar šef kuhinje u Los Anđelesu, koja se nalazi na duploj životnoj prekretnici. Pod jedan, verena je i uskoro treba da se uda, pod dva njena gastronomska imperija se širi i otvaranje novog restorana vraća je u San Francisko gde naravno, naleće na Marcusa. Dok je ona od poslednjeg njihovog viđanja koračala samo napred i to naviše, Marcus je ostao u vremenu u kom smo ga ostavili na početku filma: živi sa ocem, vozi istu Corollu, samo što sada radi kao instalater klima, i još je inertniji nego što je bio, što je pospešeno većom upotrebom trave. Nije da je ova romantična priča ona kada i između dve osobe od trenutka ponovnog susreta pršte nezaustavljive varnice, ali nije ni da ne postoji ono večito „možda“ koja titra u vaduhu, a da li se ljubavna priča rađa ili ne, pa… možda. Ipak se u filmu pojavljuje i Keanu Reeves, kao otelovljenje idealnog dečka, naše globalne emotivne internet fascinacije, a sa njim teško da neko može da se takmiči.
Novo Netflixovo ostvarenje, „Always Be My Maybe“ režirala je Nahnatcha Khan, a scenario su radili Ali Wong (Sasha), Rendall Pard (Marcus) i Michael Golamco, i ovaj film je, kako je Vince Mancini genijalno opisao, pozajmio sve najbolje od drugih romantičnih filmova koje volimo- ima strukturu „Sweet Home Alabama“, iskrenost sličnu „When Harry Met Sally“, food porn kadrove nalik na one iz „Crazy Rich Asians“, specifičnost ličnosti kakvu smo voleli kod „Lady Bird“. Zbog pretežno azijatskog glučkog asambla, ovaj film je po izlasku bio poređen sa „Crazy Rich Asians“, međutim odmakao je mnogo od njega, jer koliko su reakcije azijatske zajednice bile relativno loše na njihovo predstavljanje u tom filmu, „Always Be My Maybe“ je u potpunosti ispravio sve greške i naišao na opšte odobravanje. Budimo realni, nije baš da je svaka osoba došla iz ultra bogatog Singapura i da su preskup nakit i privatni avioni kojima preleću sa obale na obalu, normativ i svakodnevnica. Situacija irl je zapravo daleko od toga, i mnogo bliže kontrastu koji donosi ovaj film: prosečna, srednja klasa azijskih emigranta i njihovih porodica, koji se zajedničkim snagama trude da održe standard, napreduju vredno radeći i uklope se u sredinu koja i posle nekoliko generacija ostaje nova.
Ovaj film nema apsolutno nikakvih pretenzija prema haute filmu i to je ono najlepše kod njega. Jednostavna, direktna i iskrena romantična komedija, po pelceru onih koje su se nekada radile i koje smo obožavali. Neće napraviti revoluciju u našim životima i kinematografski svet okrenuti naopako, ali je uspeo u nečemu na čemu dosta filmova ovog žanra lako „padne“. Prirodan je. Najprirodniji moguć, sa glumom koja je sasvim životna i radnjom oslobođenom bilo ikakve ideje da treba da unapredi žanr, i napravi nešto neviđeno, već koristi formulu koja nas podseća zašto je baš ta formula postala standard. Jednostavan recept sa sjajnim elementima, koji nam je toliko nedostajao.
