Pretraga

Šta smo sve naučili iz novog dokumentarca \"Seaspiracy\"?

Šta smo sve naučili iz novog dokumentarca "Seaspiracy"?

Tekst: Teodora Jeremić

Ko god da je gledao dokumentarni film “Seaspiracy” verovatno oseća ili zabrinutost, ili sramotu, ili ultimativnu zbunjenost kuda poći, šta raditi i kako odustati od sušija. Četvrte opcije ruku na srce i nema, osim u varijanti ako se ova tri stanja nisu povezala u četvrto nadosećanje što mu dođe i najgore. Mene lično što se tiče, najviše od svega me je sramota. Kad god gledam ili čitam nešto što me podseti na gigantske razmere čovečanskog uništavanja planete Zemlje bude mi užasno neprijatno. Nije baš lepo suočiti se činjenicom da pripadaš predatorskoj vrsti koja ubija, uništava, grabi i otima više nego što joj je potrebno, ima neverovatan talenat da eksploatiše sve na šta naiđe, i jedino čime se, kako god da okreneš, vodi jeste novac i eventualno lično zadovoljstvo i komfor. Generalno posmatrano, da se sve ovo događa na filmu, nekom superherojskom, “Planeta Zemlja vs. čovečanstvo” sasvim je sigurno da bismo bili negativci, a to me nikako ne zabavlja već užasno rastužuje.

“Seaspiracy” me je opet podsetio na sve te neprijatne istine o čovečanstvu, i počinje od angažovanja mladog autora koji od kada zna za sebe voli okean i želi da mu pomogne. Uključuje se redovno u akcije sakupljanja plastike, jede tunjevinu i ostalu morsku hranu samo ako imaju oznaku “sustainable” i “dolphine safe” i zna sve što se može znati o zaštiti okeana i njegovog eko-sistema.

Ili barem misli da zna, pošto se ispostavlja da nema pojma ni o čemu. Kao uostalom i niko od nas. Tabrizi počinje da istražuje osnovna ekološka pitanja i neke naizgled veoma jednostavne dileme poput šta tačno znači “održivo”, a klupko se raspliće toliko daleko i ozbiljno da jedino što je moglo da kruniše ovo istraživanje i sva pitanja koja su se otvorila jeste dokumentarac. Ovaj film je apsolutno neophodno odgledati, zbog njega  postoje dobre šanse da prestanete da jedete ribu i morske plodove, a ako ne to onda barem sasvim sigurno da razmišljate o onome o čemu, budimo iskreni, verovatno nikada do sada niste. Izdvojili smo nekoliko najvažnijih lekcija.

Šta smo sve naučili iz novog dokumentarca "Seaspiracy"? (фото 1)

“Bycatch” je najveća opasnost okeanskog eko-sistema

“Bycatch” iliti sve ono što se usputno ulovi je ogroman problem ribarske industrije. To su sve one nenamerno uhvaćene druge ribe ili ostale vrste, koje upadnu u mrežu tokom lova neke određene vrste. A u tu mrežu upadne svašta budući da recimo sistem kočanja podrazumeva ogromne mreže (ooogromne, toliko velike da u njih može da stane 12 aviona ili cela katedrala) koje se vuku po dnu i uništavaju manje-više sav biljni i životinjski svet. Ovo je ogroman problem, budući da 40% ulovljene ribe, na globalnom nivou, ostaje neiskorišćeno. Kada se probere šta je zaista potrebno, ostatak se neretko vraća u more što možda zvuči kao dobra stvar, ali nije, budući da većina ribe umre zbog nedostatka vazduha ili straha. Tako recimo 50 miliona ajkula koje su ključne za eko sistem, godišnje završi kao “bycatch” (dok je paralelno u toku i lov na njih i nemilosrdno se ubijaju samo zbog peraja?!).

“Održivost” je veoma komplikovan termin

Jesti “održivo uhvaćenu” ili “održivo uzgajanu” ribu zvuči kao ispravna stvar i Tabrizi neretko navodi kako su Dolphin Safe i MSC etikete ono čime se vodi prilikom izbora hrane, kao dokaz da je ono što jede sa etičke strane posmatrano ispravno. Međutim, njegovo istraživanje je pokazalo da uistinu nema baš mnogo dokaza da su stvari “održive” kao što se govori, kao ni da niko ne zna šta bi tačno bilo “održivo ribarstvo”, kako ga definisati, ko će donositi odredbe i tako dalje. Nakon premijere filma pomenute grupe su se bunile da su pogrešno predstavljeni, ali svakako se ispostavlja da je kapetan Sea Shepherda najviše u pravu kada kaže: “Mnoge grupe ne traže rešenje nego samo iskorišćavaju problem”. To važi za ovu industriju i mnoge druge. Oh, i da, naučili smo i to da su Sea Shepherd ozbiljno kul ekipa, i među malobrojnima kojima vredi verovati.

Šta smo sve naučili iz novog dokumentarca "Seaspiracy"? (фото 2)

Slamčice nisu najveći neprijatelj

Do sada smo svi shvatili koja opasnost vreba od plastike bačene u okean. Za slučaj da nismo, evo brzih šokantnih činjenica da nas vrate na trasu. Na ppimer, površina “plastičnog ostrva” koje pluta Pacifikom trenutno iznosi 1.6 miliona kvadratnih kilometara. Ili recimo: čestica mikroplastike u okeanu ima 500 puta više nego zvezda u Mlečnom putu. Nisam sigurna da možete zaista da zamislite o kojoj količini pričamo, ja lično nemam kapaciteta da ove brojke stvarno i zamislim, ali znam da je ne mnogo, nego previše. Međutim, iako se na društvenim mrežama i u svakodnevici vodi ozbiljan rat protiv plastičnih kesa i slamčica, koju je aktivno vodio i sam autor filma, kako se ispostavlja one čine samo 0.03%. Ribarske mreže i oprema čine najveći deo zagađenja okeana plastikom, tj 46% ukupnog otpada. Ne treba biti ekspert i shvatiti u kojoj meri to šteti morskom životu, ne samo kao bačena plastika, već i zato što mnogo životinja koje su izbegle lov, posledično umre zapetljano u mreže, ili te mreže pojede, poput kitova koji od toga i umiru.

Ribarstvo se graniči sa kriminalom

Možda je zapravo sasvim okej reći i da jeste kriminal. Ono što se događa u tom svetu jednako je bilo kojoj drugoj vrsti kriminala. Ima misterioznih nestanaka “posmatrača” koji su zaduženi za nadgledanje da li sve prolazi po protokolu, događaju se nerazjašnjena ubistva, tok novca pokazuje da su svi povezani i umreženi, a kada kažemo “novac” mislimo na milijarde. Brodovi koji se šalju u komercijalno ribarstvo su praktično mašine za ubijanje i to ne samo riba nego i svog ostalog živog sveta, evropske države su neretko uključene budući da daju milionske subvencije, zbog čega se sve više ljudi bavi industrijskim ribarstvom i odlazi u ilegalni ribolov širom sveta, često u Zapadnu Afriku gde se izrabljuju resursi ljudima koji žive od (stvarno održivog "ulovi koliko ti treba") ribolova i koji posledično završavaju u nestašici i gladi, a onda im te iste evropske države kao pomažu, što je sve ako ćemo iskreno samo još jedan oblik kontinuiranog pljačkanja afričkog kontinenta. Ribarstvo je u toj meri eksploatatorsko, neuređeno, surovo, neodgovorno da ukoliko se nastavi ovim tempom, sve što spada pod plodove mora će vrlo verovatno nestati do 2048. godine.

“Krvavi škampi”- ropstvo na moru

Svi se sećamo filma sa DiCapriom “Krvavi dijamant”, zar ne? E pa, novinar George Minibot je iskoristio ovaj termin da ukaže na neverovatan problem današnjice. Savremeno ropstvo je prisutno iako neretko ignorisano jer je teško da poverujemo da je moguće da neko bude rob u 21. veku. Ipak, statistika pokazuje drugačije, i kaže da ropstvo u 21. veku broji preko 40. miliona ljudi koji rade u prinudnim, nehumanim uslovima. Neki od njih su i momci koji rade na brodovima na Tajlandu i omogućavaju da širom sveta imamo škampe i kozice na tanjiru. Nekadašnji rob-ribar u dokumentarcu daje intervju o tome kako je slučajno završio na brodu sa kog nije izašao godinama, danonoćno je radio i bio konstantno izrabljivan i zlostavljan.

Šta možemo da uradimo?

Što duže gledate film i više razmišljate o svim pitanjima koja su se otvorila verovatno je da će vam delovati da nije moguće uraditi apsolutno ništa. Brojke su zastrašujuće, tolike da sam na svakih par minuta morala da napravim pauzu i preračunam koliko čega nestaje u svakom minutu i koliko je to nula. Bez riba okean će se pretvoriti u močvaru, a sa mrtvim, ustajalim morem imamo i mrtvu planetu. Računica je tako jednostavna. I jeste globalno zagrevanje neverovatno ozbiljan problem, ali je recimo činjenica da 85% vazduha koji udišemo dolazi od okeana koji uništavamo neverovatnom brzinom možda još i ozbiljniji. Bez funkcionalnog ekosistema koji podrazumeva lanac ishrane u kom niko ne fali teško da imamo blistavu budućnost.

U jednom trenutku, jedan od aktivista za zaštitu okeana izgovara rečenicu od koje mi se iskreno slošilo (ako zanemarimo činjenicu da je količina konstantnog uništavanja nešto što ozbiljno teško pada). “Uništavamo sve i to velikom brzinom. “ Ovo je tačno. Ne mora i ne treba da nas lupaju napadi eko-enksioznosti da bismo znali da smo jedini krivac za sve što propada oko nas, samo i jedino mi. Neko je direktno uključen u uništavanje, neko kupovinom i konzumacijom podržava ove što uništavaju, neko ignorisanjem svim problema. Šta raditi, iskrena da budem ne znam, a verovatno je i da nema samo jednog tačnog odgovora. Možda je za početak samo dovoljno da počnemo više da razmišljamo, reagujemo i pitamo, da odgovornije konzumiramo, i konačno menjamo načine ponašanja za koji ne doprinose pozitivnoj promeni. Korak po korak, i svako za sebe. 

Za one koji žele da znaju više ili one kojima ništa nije jasno:

Šta smo sve naučili iz novog dokumentarca "Seaspiracy"? (фото 3)

“What a Fish Knows : The Inner Lives of Our Underwater Cousins”, Jonathan Balcombe

Šta smo sve naučili iz novog dokumentarca "Seaspiracy"? (фото 4)

“Oceana: Our Endangered Oceans and What We Can Do to Save Them”, Mike D'Orso i Ted Danson

Šta smo sve naučili iz novog dokumentarca "Seaspiracy"? (фото 5)

“Food Choice and Sustainability: Why Buying Local, Eating Less Meat, and Taking Baby Steps Won't Work”, Dr. Richard Oppenlander

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor