Ko god da je gledao dokumentarni film “Seaspiracy” verovatno oseća ili zabrinutost, ili sramotu, ili ultimativnu zbunjenost kuda poći, šta raditi i kako odustati od sušija. Četvrte opcije ruku na srce i nema, osim u varijanti ako se ova tri stanja nisu povezala u četvrto nadosećanje što mu dođe i najgore. Mene lično što se tiče, najviše od svega me je sramota. Kad god gledam ili čitam nešto što me podseti na gigantske razmere čovečanskog uništavanja planete Zemlje bude mi užasno neprijatno. Nije baš lepo suočiti se činjenicom da pripadaš predatorskoj vrsti koja ubija, uništava, grabi i otima više nego što joj je potrebno, ima neverovatan talenat da eksploatiše sve na šta naiđe, i jedino čime se, kako god da okreneš, vodi jeste novac i eventualno lično zadovoljstvo i komfor. Generalno posmatrano, da se sve ovo događa na filmu, nekom superherojskom, “Planeta Zemlja vs. čovečanstvo” sasvim je sigurno da bismo bili negativci, a to me nikako ne zabavlja već užasno rastužuje.
“Seaspiracy” me je opet podsetio na sve te neprijatne istine o čovečanstvu, i počinje od angažovanja mladog autora koji od kada zna za sebe voli okean i želi da mu pomogne. Uključuje se redovno u akcije sakupljanja plastike, jede tunjevinu i ostalu morsku hranu samo ako imaju oznaku “sustainable” i “dolphine safe” i zna sve što se može znati o zaštiti okeana i njegovog eko-sistema.
Ili barem misli da zna, pošto se ispostavlja da nema pojma ni o čemu. Kao uostalom i niko od nas. Tabrizi počinje da istražuje osnovna ekološka pitanja i neke naizgled veoma jednostavne dileme poput šta tačno znači “održivo”, a klupko se raspliće toliko daleko i ozbiljno da jedino što je moglo da kruniše ovo istraživanje i sva pitanja koja su se otvorila jeste dokumentarac. Ovaj film je apsolutno neophodno odgledati, zbog njega postoje dobre šanse da prestanete da jedete ribu i morske plodove, a ako ne to onda barem sasvim sigurno da razmišljate o onome o čemu, budimo iskreni, verovatno nikada do sada niste. Izdvojili smo nekoliko najvažnijih lekcija.
“Bycatch” je najveća opasnost okeanskog eko-sistema
“Bycatch” iliti sve ono što se usputno ulovi je ogroman problem ribarske industrije. To su sve one nenamerno uhvaćene druge ribe ili ostale vrste, koje upadnu u mrežu tokom lova neke određene vrste. A u tu mrežu upadne svašta budući da recimo sistem kočanja podrazumeva ogromne mreže (ooogromne, toliko velike da u njih može da stane 12 aviona ili cela katedrala) koje se vuku po dnu i uništavaju manje-više sav biljni i životinjski svet. Ovo je ogroman problem, budući da 40% ulovljene ribe, na globalnom nivou, ostaje neiskorišćeno. Kada se probere šta je zaista potrebno, ostatak se neretko vraća u more što možda zvuči kao dobra stvar, ali nije, budući da većina ribe umre zbog nedostatka vazduha ili straha. Tako recimo 50 miliona ajkula koje su ključne za eko sistem, godišnje završi kao “bycatch” (dok je paralelno u toku i lov na njih i nemilosrdno se ubijaju samo zbog peraja?!).
“Održivost” je veoma komplikovan termin
Jesti “održivo uhvaćenu” ili “održivo uzgajanu” ribu zvuči kao ispravna stvar i Tabrizi neretko navodi kako su Dolphin Safe i MSC etikete ono čime se vodi prilikom izbora hrane, kao dokaz da je ono što jede sa etičke strane posmatrano ispravno. Međutim, njegovo istraživanje je pokazalo da uistinu nema baš mnogo dokaza da su stvari “održive” kao što se govori, kao ni da niko ne zna šta bi tačno bilo “održivo ribarstvo”, kako ga definisati, ko će donositi odredbe i tako dalje. Nakon premijere filma pomenute grupe su se bunile da su pogrešno predstavljeni, ali svakako se ispostavlja da je kapetan Sea Shepherda najviše u pravu kada kaže: “Mnoge grupe ne traže rešenje nego samo iskorišćavaju problem”. To važi za ovu industriju i mnoge druge. Oh, i da, naučili smo i to da su Sea Shepherd ozbiljno kul ekipa, i među malobrojnima kojima vredi verovati.
“Food Choice and Sustainability: Why Buying Local, Eating Less Meat, and Taking Baby Steps Won’t Work”, Dr. Richard Oppenlander
