Pretraga

Važna lekcija na koju me je podsetio crtani film \"Duša\"

Važna lekcija na koju me je podsetio crtani film "Duša"

Tekst: Teodora Jeremić

Imam tu jednu aplikaciju koja me gotovo svaki dan već od jutra, dnevnim pitanjem natera da se zagrcnem nad jutarnjom kafom i zapitam nad životom. Današnje trik pitanje je bilo “What do you want from this journey?” i naravno da sam ostala pola sata duže da tumaram po stanu i sopstvenom mozgu pitajući se kakav je moj put bio do sada i stvarno, šta ja uopšte, onako generalno, očekujem?

Na isti put me je pre neki dan naveo i crtani film “Duša”. Do sada sam se već navikla na činjenicu da Pete Docter donosi filmove koji me uvek prodrmaju nekim konceptom odrastanja, i ozbiljno mi je pitanje koliko su i da li njegovi filmovi uopšte za decu. Stoji da su beskrajno zabavni i šareni i drže pažnju, ali lekcije koje donose su nekada i za nas previše ozbiljne. Sreća da ih klinci verovatno ne doživljavaju ni izbliza onako kompleksno kao mi nakon mnogih životnih šamara koje podobijamo usput. Tako, dok se oni raduju i zabavljaju, u redovima nas odraslih verovatno da nema onoga ko nije potvrdio da mu je od filma “Up” srce prepuklo i da je već u prvih pola sata ozbiljno ridao nad prolaznošću života. Ili da nas “Inside Out” nije ozbiljno naterao na razmišljanje, a “Monsters” učinio nekako nežnijim i humanijim za svega sat vremena. Docter nam po difoltu donosi kompleksne, zrele koncepte maskirane u animirani film, kroz koje nas uči, velikim životnim lekcijama, ili bolje reći podseća na njih, zbog čega bez izuzetka posle filma postanemo barem malo drugačiji nego što smo bili kada smo pustili play.

Važna lekcija na koju me je podsetio crtani film "Duša" (фото 1)

Ni sada nije omašio u tome što najbolje radi i njegov novi animirani film “Duša” je došao u pravom trenutku da nas bocne u najmekanije mesto i donese ono što nam treba. Ono “snap out of it” drmusanje za ramena. Međutim, ovaj put je docterovska lekcija prilično drugačija. Nije u pitanju nikakva velika životna lekcija nego zapravo ona najmanja a možda i najvažnija do sada. Lekcija o prisutnosti.

Joe Gardner je glavni junak filma, ali je ruku na srce mogao da se zove kako god, i da se bavi čime god jer je on svi. On je svaki prosečan čovek ili žena u svojim srednjim godinama koji ima strast za nečim i to poistovećuje sa životnim smislom. Za Joea je to jazz. Talentovan je, posvećen, opčinjen, ali nekako mu sve to izmiče i uprkos svemu što ulaže u jazz, jazz mu to ne vraća, a on postaje sve opsednutiji idejom o uspehu zbog čega zaboravlja šta znači živeti i koliko je to neprocenjivo. Radi kao nastavnik u srednjoj školi, čeznući za nečim većim i grandioznijim, i sasvim slučajno i dobija priliku da to ostvari i svira sa zvezdom njujorške jazz scene. Međutim, isto tako slučajno, istog dana i umire.

Samo tako. Dlanom o dlan, nimalo očekivano, potpuno nepripremljeno, u trenutku. Puf i nema te. U međusvetu u koji odlazi njegova duša dobija 22, mladu dušu, na mentorstvo. Treba da joj pomogne da pronađe svoj “spark” jer je to poslednja stvar koja joj fali da ode na Zemlju i započne svoj život. Joe je očajan da uspe u tome budući da to vidi kao priliku da se vrati u svoje telo i ode na svirku. S druge strane sve što 22 ne želi je da ode na Zemlju jer joj je ovde u večnom limbu super, i pita se “da li je život baš toliko kul da zbog njega vredi umreti?” Trebao bi da bude, a čudnim spletom okolnosti, dobija priliku da to i proveri. I tu se događa nešto neverovatno.

Važna lekcija na koju me je podsetio crtani film "Duša" (фото 2)

Kada 22 dobije priliku da doživi raznorazne stvari u telu osobe, podseća nas koliko je zapravo ludo biti čovek i živeti. Joe voli jazz i potpuno mu je posvećen, 22 s druge strane nema ništa slično kao “strast” ali je shvatila jednu još bolju stvar. Kako se džezuje kroz život. Ona tupka prstima po metalu gde god da prođe i pravi muziku na svakom koraku. Potpuno je fascinirana najobičnijim listom koji pada i njegovim dodirom na dlanu jer sada može da oseti kako to izgleda kada osećaš kožom i najtananiji dodir. Oduševljavaju je ljudi koji sede u kafiću, žive i smeju se. Ne vozi se metroom besno se gurajući kroz gužvu i proklinjući što je propustila metro za minut, nego je potpuno fascinirana uličnim muzičarem i muzikom koju stvara. Ne ide kod frizera frizure radi, nego da između ostalog sasluša frizera i sazna šta je njegov “spark” i kako to uopšte nije ono što je očekivao ali je i to okej. Ona džezuje na svakom koraku i na svakom vidi nešto prelepo. Jer zna kako da gleda, i još bolje, da oseća svet i život oko sebe.

Važna lekcija na koju me je podsetio crtani film "Duša" (фото 3)

Zato je "Duša" pre svega budilnik. Nije revolucionarno otkriće da treba živeti u trenutku, ali jeste podsetnik da smo više od onoga što želimo da postanemo. Da naši snovi i ciljevi nisu nužno ono što ćemo na kraju svega najviše da pamtimo, ali jesu ono u čemu se lako izgubimo. Obožavamo etikete toliko da ih samostalno lepimo i jurimo što pre da nekome objasnimo da smo novinar, advokat, doktor ali smo zapravo najmanje to od svega. Mnogo više smo nešto što je prolazno, i neobjašnjivo u samo jednoj kategoriji, ali dok traje ima priliku da se kreće, da uživa u neverovatnim ukusima i mirisima, da oseti u sebi šta znači ljubav, da gleda i svitanje i sumrak, da čuje i oseti more, da namiriše kišu, da upozna neverovatne stvari, i još neverovatnije ljude. Šta bi se desilo kada bismo se sa istom energijom koju ulažemo u posao ulagali u te obične stvari? U popodnevni ručak sa najboljim prijateljima, u prvi letnji pljusak, u nove plesne korake koje smo naučili, u razgovor na ulici...

Važna lekcija na koju me je podsetio crtani film "Duša" (фото 4)

Verovatno ne mnogo toga, to jest sasvim sigurno ništa što se može opipati, ali bi majndset bio sasvim drugačiji, a to mu nekako dođe i najvažnije. I naravno da u trenucima kada ceo svet već 365 i plus dana ulazi i izlazi iz karantina, sve se zatvara i otvara da bi se opet zatvorilo, nije baš lako setovati se na "sreća" i uvideti šta je uopšte lepo u životu i ovakvim suludim danima. Ali je toga baš mnogo. I tačno, možda ne znamo šta donosi sutra, mada realno nikada i nismo, ali one najsitnije radosti ostaju nepromenjene u svim vremenima, i nemaju baš nikakve veze sa tim što će biti sutra. Već sa onim što jeste, i to danas.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor