Planine i groblja, izložba po motivima iz poezije Milice Špadijer, biće otvorena u četvrtak, 26. oktobra u galeriji Sanjaj na Dorćolu (Dositejeva 11). Izložba okuplja šest vizuelnih umetnica koje su, svaka na svoj način, pokušale da daju odgovor na pitanje kako izgleda kada se pesma naslika i da li je za to potrebno “hiljadu reči” ili pak samo nekoliko stihova.
Izložba Planine i groblja za cilj ima da poveže poeziju sa vizuelnim umetnostima, smesti je u prostor i osluškuje. Ovim putem vidljivost se daje ne samo galeriji, radovima i knjigama, već i onom potpuno nevidljivom i neuhvatljivom – duhu razumevanja, zajedništva i stvaranja, kaže autorka dve knjige poezije Šar-planina i Novo groblje.
Pred predstojeću izložbu, razgovaramo sa Milicom dok boravi u Južnoj Koreji.
Rad Irene Kuzmanović
Pre same izložbe, posetila si Južnu Koreju. Kakva iskustva nosiš sa ovog putovanja?
Potpuno božanstvena. Kad razmišljam o Koreji i korejskom narodu, osećam pre svega veliko divljenje zbog načina na koji saobraćaju sa drugima – uvek sa poštovanjem i obzirom. To se vidi u potpuno čistim toaletima čak i na železničkoj stanici, u kockicama koje lepe na vrata automobila da ne bi slučajno oštetili kola parkirana pored, u naklonima pri pozdravu, u činjenici da kada odlaze do toaleta ili da popuše cigaru ostavljaju torbe i telefone da im čuvaju mesto, bez bojazni od krađe, čak i u baštama kafića. Koreja je ono na šta zapravo mislimo kada izgovorimo ono čuveno „uređena zemlja“. Cene su pristupačne, ljubazni, hrana sjajna, umetnost na vrhuncu.
Da li su putovanja nešto što bi nazvala „velike radosti“? Šta planiraš da obiđeš u skorijoj budućnosti?
Sigurno jedna od najvećih. Trenutno nemam planove za dalja putovanja – volela bih da u narednom periodu malo više putujem po Srbiji, a kad se ukaže prilika, da posetim Kambodžu, Argentinu i Rusiju.
Omiljeni saputnik?
Najčešće putujem sa mužem i ta putovanja su mi među najdražim uspomenama koje imam. Sama sam putovala ranije dosta, sada uglavnom poslom, ali volim i to, mislim da je tada čovek najviše budan, opažajan, sklon preispitivanju i da bolje prima utiske.
Portret pesnikinje, rad Jovane Tucović
A u kojim trenucima stvaraš – treba li da se stvore neki specijalni uslovi za pisanje, ili to možeš da radiš bilo kad, bilo gde?
Oba – za ideju mi nije potrebno ništa posebno, ali za rad jesu ili samoća ili rok.
Kako se rodila ideja da tvoje stihove na svoj način predstavi šest umetnica – Irena Kuzmanović, Milena Vukoslavović, Suzana Vulović, Jovana Tucović, Iva Kuzmanović i Marija Šević?
Veoma volim kada se umetnosti mešaju i pretapaju jedna u drugu. Razmišljala sam o tome šta bih još volela da se desi sa mojom poezijom i samo mi je sinulo – bilo bi divno kada bi neko naslikao moje pesme.
Zašto baš njih šest?
U pitanju su umetnice čiji rad pratim godinama i izuzetno ih cenim. Većinu njih sam znala uživo, zapravo samo Milenu Vukoslavović preko interneta, ali danas se i to računa u prijateljstvo, tako da sam imala određenu sliku o njihovim senzibilitetima i veoma me je zanimalo kako one doživljavaju moju poeziju i još više šta bi se desilo kada bi se naš rad ukrstio.
Na koje jezike bi volela da se prevedu tvoje knjige poezije i da li bi se usudila da ih prevodiš sama?
Na engleski i grčki, ali sama se ne usuđujem, i korejski.
Pišeš, prevodiš, predaješ latinski i uređuješ Mali zabavnik. U kojoj meri je poslednji posao drugačiji od ostalih?
To je bez sumnje najlepši posao koji sam ikada radila, mnogo je manje optrećujuć od škole, manje usamljenički od prevođenja i pisanja. Obožavam da čitam i pisma koja deca šalju i sjajne tekstove koji novinari pišu, kao i da smišljam ideje za nove brojeve.
Putovanja su velika, a šta su tvoje male radosti?
Raduje me kad god uhvatim neko dodatno vreme sa mužem ako puno radimo, ukusna hrana, pešačenje, sunce, slušanje audioknjiga i čitanje „običnih“, gledanje filmova…
Rad Suzane Vulović
Kao ozbiljan konzument književnosti – možeš li da nam preporučiš nekoliko knjiga za jesen?
Maitreji / Bengalska noć, Mirče Elijade, Kad u vučji sat eto ih opet Zirana Zateli, Živeti Ju Hua, Puškinova brda (Spomen-muzej), Sergej Dovlatov, i sad zavisi kakvu jesen priželjkujete, ali što da ne, i Čehovljeve drame, recimo Ujka Vanja.
A neku seriju?
Špijun među prijateljima, Love, Death & Robots, Godless, Daisy Jones & the Six, Marple…
Volimo Šar – planinu i Novo groblje. Kad možemo da očekujemo tvoju sledeću knjigu poezije?
Volela bih da to bude sledeće godine.
Fotografija: Ema Bednarž
