Mikael Vojinović: Volim život i lepotu i uživam kreirajući ih

 Hvala na komplimentima, istina je da kroz rad pokušavam da osnažim modele, težeći pritom da ih predstavim kao jake i dominantne femme fatale koje situaciju uvek drže pod kontrolom i koje su apsolutno uvek u centru pažnje čak i kada je pozadina prenatrpana najrazličitijim detaljima. Mogu da kažem da sam se fotografijom bavio od kad znam za sebe, moj prvi posvećeni model je bila moja prva devojka. Tada sam ima 14 godina i živeo sam u Francuskoj. Fotografija je za mene postala prirodna svakodnevnica i postalo je sasvim očigledno da želim da se tome maksimalno profesionalno posvetim. Moj prvi posao je bio fotografisanje turista, gde sam naučio na koji način da komuniciram sa subjektom i izvučem iz njega „baš taj kadar“. Time sam se bavio 5 godina, što je bilo mnogo godina pre mog odlaska u Njujork. Moji počeci u modnoj fotografiji su vezani za Montreal gde sam živeo tri godine i gde sam prvi put objavljen u lokalnom magazinu. Ali došavši u Njujork sve je zapravo krenulo onako kako sam želeo: imao sam sreću da radim sa zaista sjajnim modelima kao što su Doutzen Kroes, Cintia Dicker, Barbara Fialho… Tamo sam baš dosta radio, profesionalno se razvijao i objavljivali su moje fotografije u mnogim magazinima. Uživam u procesu građenja tima, traganja za lokacijom i odabiru najboljih modela i krajnjoj realizaciji ideja.

Moj otac je rođen u Beogradu, ali je u Francuskoj od svoje 11 godine. Duga priča, baš sam ga retko viđao, važio je za bad boy-a i obnovili smo kontakt negde oko moje 23. godine. Bio sam u Beogradu nekoliko puta i obožavam ga, boravak tu mi pomaže da sebe bolje razumem i da konačno prihvatim svoje prezime, što mi ranije nije bilo lako. Upoznavši svoju beogradsku familiju, osetio sam lepotu pripadništva i sada mogu da kažem za sebe da sam vrlo vrlo ponosan polu-Srbin (mama mi je inače Francuskinja). Snimao sam u Beogradu za lokalni magazin, a takođe sam sarađivao sa više modnih agencija i pomagao u izradi modnih book-ova. Povremeno mi sve to nedostaje i nadam se da ću uskoro imati priliku da dodjem. Imam sjajne prijatelje u Beogradu i svi mi jako nedostaju.

U Pariz sam došao direktno iz Amerike, to je bilo jedino mesto gde bih mogao da nastavim rad u modnoj fotografiji. Ipak, pariški modni svet nije baš toliko zabavan kao njujorški, tako da sam se okrenuo i drugim komercijalnijim poljima radeći kampanje za Dior, Fred, Vilebrequin, Rado i mnoge druge. U suštini, moj radni dan započinje odgovaranjem na e-mailove, pa proveravam raspored snimanja, bilo da su portreti u mom studiju ili nešto drugo. Naravno uvek me čeka i onaj deo posla koji se tiče editovanja fotografija i završnih priprema. Sastajem se i komuniciram sa zaista dosta ljudi u toku dana i tema su uvek prethodna ili naredna snimanja. To je sve što radim: fotografišem, razgovaram o fotografijama ili ih dorađujem.

Ahahahah, voleo bih da sam taj rock star, ali sam ipak baš baš normalan tip koji ne vozi motore već Mini Austin iz 1978. godine. Nisam ljubitelj sebe na fotografijama, to je razlog zašto ih nećete mnogo naći na internetu.

Volim život, lepotu i uživam kreirajući ih. Volim da pronalazim lepotu svuda oko sebe.

Ne mogu da kažem, inače bih bio u nevolji (smeh). Ali sigurno mogu da kažem da zaista ne žalim ni zbog čega.

Iskreno, ništa nije privlačnije od nezavisne žene, koja je pametna i posvećena poslu ili bližoj familiji, žena koja će te naučiti kako da se razvijaš i rasteš. Inteligencija je toliko seksi.

Pa… grudi, oči, grudi, kosa, grudi, zadnjica 🙂

Imam par velikih projekata na kojima ću raditi, ali ne mogu ništa da otkrivam u ovoj fazi. I dalje se razrađuje ideja, pa je moram držati u tajnosti. Jedino što mogu da kažem jeste da će u njoj učestvovati dosta francuskih TV zvezda.