Kad se ispod Trga republike začuje okean: Sve o izložbi „Atlantis”
Zvučni pejzaž
Kao da su me zvuci i tama u trenutku progutali. Sišla sam stepenicama iz prepune knjižare Vulkan, koja je odisala nekom jurnjavom, bukom i brzinom, pravo u Galeriju Podroom. A tamo: Atlantski okean. Bila sam sama u prostoru. Zakoračila sam dublje niz hodnik, spustila stvari, sklopila oči i osetila neverovatan mir. Za mene talasi nisu bučni, već čarobni. U tom trenutku, povukli su me u dubinu, nalik ronjenju, dok se svetlost prelamala preko mojih kapaka.
Nakon burnog dana, ova instalacija bila je za mene poseban doživljaj u kom sam mogla samo da zastanem i uživam. Pošto ne živim na moru, nemam priliku da u ovakvim trenucima uživam onoliko često koliko bih volela. Kada sam konačno izronila iz tog svog sveta i setila se ljudi sa sprata iznad koji u žurbi prolaze pored nečega što im je pred nosom, bilo mi ih je žao. Tako je, uostalom, i u životu.
O tome kako se šum silovitog okeana našao ispod Trga Republike razgovarala sam sa autorima zvučne instalacije „Atlantis”, koja je u Galeriji Podroom otvorena do 15. avgusta – umetnicima Manjom Ristić i Aleksandrom Lazarom.
Dok je Manja hvatala infrazvučne pulseve silovitog Atlantika na obalama Portugala, Aleksandar Lazar je te slojeve zvuka preveo u autentično prostorno i telesno iskustvo svetlosti, vibracija i arhitekture. U razgovoru koji sledi, oni nam otkrivaju kako je nastao ovaj „arhiv nevidljivih tragova“, zašto se ova izložba ne objašnjava već joj se prepušta i šta od dece možemo naučiti o doživljaju umetnosti izvan okvira.
P.S. Ako želite da pojačate doživljaj uz intervju, uključite i slušajte!
Najviše me raduje to što ljudi u njoj ostaju mnogo duže nego što sam očekivao
Aleksandar Lazar
„Galeristkinja Kulturnog centra Beograda mi je prenela da su se pojedini posetioci vraćali više puta i provodili u prostoru i po dva sata. Mogu da izdvojim jedan utisak koji mi je poslala koleginica koja je rekla ‘da u istočnjačkoj poeziji autor piše pesmu tako da je čitalac u sebi dovršava…’ Mislim da je to dobar pokazatelj da izložba ne traži da bude potpuno ‘shvaćena’, već da joj se prepustimo, da joj damo vremena i da je na taj način doživimo…
To je veoma blisko načinu na koji sam razmišlajo o ovoj izložbi, kao o ideji otvorenog dela i aktivnog primaoca. Ako bismo uzeli istočnjačku poeziju za referencu, to bi bio haiku, gde je namerno ostavljen ‘prazan prostor’ da bismo izložbu mogli da doživimo i dovršimo u sebi”, istakao je Aleksandar Lazar.
Šira publika je osetila suštinu rada i prepustila se njegovim senzornim slojevima
Manja Ristić
„Stručna publika koja je upoznata sa tematikom i praksom iz koje je nastala ova izložba su vrlo pozitivno reagovali. Cilj nam je bio da se publika prepusti senzornim slojevima, kao i stvaranje neobičnog prostora u sred gradske verve, proširivanje percepcije vremena, buđenje prostorne i arhetipske memorije, suptilno, bez insistiranja“, navela je Manja Ristić.
Instalacija je rezultat senzornog slušanja koje je utkano u rad, kao proizvod puno, sati, meseci i godina istraživanja, prakse, snimanja, muzičke edukacije i produkcije savremene umetnosti.
Lokacija koju je Manja odabrala za istraživanje u ovom radu je zaista fascinatna globalna atrakcija, mesto na kom se prelamaju najveći talasi na svetu. Ta snaga i moć okeana nikog ne ostavlja ravnodušnim. Međutim, Manji je, kako navodi, uvek inspirativan širi interdiciplinarni okvir mesta koje istražuje, njegova istorija, antropološki ugao, transformacije, kulturne, političke kao i transformacije pejzaža. U ovom konkretnom slučaju, i vrlo snažna ekološka potka. Odatle su počeli.
Aleksandru Lazaru je polazna tačka definitivno bio zvuk. Manja i on sarađuju od 2016. godine i ovo je nastavak praksi koje imaju dosta dodirnih tačaka.
„Manja mi je poslala zvučni materijal Atlantskog okeana nastao u Nazareu u Portugalu, a mene kod njenog zvuka uvek fascinira i inspiriše to što uspeva da uhvati slojeve zvuka koji postoje nezavisno od naših pogleda i uobičajene pažnje. Zvukovi iz atmosfere, okeana, peska, uhvaćeno zvučno zagađenje, itd…
Sa druge strane, istraživao sam načine na koje se zvuk može prevesti u vizuelno, prostorno i telesno iskustvo kroz svetlost, refleksije, vibracije i arhitekturu“, naveo je Aleksandar Lazar.
„Zvuku prilazim kao živom polju odnosa, kao neprekidnoj igri između biofonije, geofonije i antropofonije, gde se svaki zvučni događaj percepira kao duboko uronjen u mikrookruženja koje ga oblikuju. Ključan deo rada je princip listening-with, relacijski način pažnje koji mi omogućava da terensko snimanje doživim kao susret, a ne kao čin šturog beleženja zvuka.
Bilo da beležim infrazvučni puls podvodnog života hidrofonima, mapiram rezonantno ponašanje arhitektonskih prostora ili preoblikujem narative kroz slojevite zvučne pejzaže, trudim se da otvorim prostor za usporenu, pojačanu percepciju“, objasnila je Manja Ristić.
Kako zvuči vaš rad? Šta možemo pronaći u tom umetničkom arhivu?
Aleksandar Lazar:
Rekao bih da je ovo arhiv nevidljivih tragova. Zvukova koje ne čujemo ili previđamo, svetlosnih pojava koje retko primećujemo i osećaja koje ne umemo uvek da objasnimo, ali ih telo prepoznaje.
Dodao bih i da ovo nije izložba ili arhiv pojedinačnih radova, već arhiv odnosa. Odnosa između zvukova i svetlosti, prostora i tela, pažnje i percepcije, unutrašnjeg i spoljašnjeg.
Manja Ristić:
Zvuči kao okean snimljen iz sopstvenog ‘stomaka’.
Zvuči kao sediment koji sluša udar Atlantika u dugo-priželjkivano kopno.
Zvuči kao slušanje okeana kroz zemlju, kroz slojeve, kroz pomeranje tla koje podrhtava pod naletima najvećih talasa na svetu. Sve ovo uspela sam da dobijem zakopavanjem terafona i hidrofona u morsko dno na specifičnim mestima. Što je tih dana zadavalo velike glavobolje spasiocima na plaži u gradiću Nazare, od kojih sam bežala jer je bila podignuta crvena zastavica.
Mislim da je to iskustvo bilo najbliže situaciji ‘za umetnost se gine’, ali kad malo bolje razmislim bilo je i drugih ‘opasnih’ situacija jer terensko snimanje prirodnog okruženja, pogotovo radikalnijih pejzaža, svakako nije ordinary day at the office. Zahteva specifične veštine, i malo avanturističkog duha.
Kako biste detetu objasnili vašu izložbu? Da li se slažete da decu treba učiti kritičkom razmišljanju (da svako dete od malena treba da se uči da život posmatra iz više sfera, uglova)?
Aleksandar Lazar:
Mislim da deca prirodno razmišljaju interdisciplinarno. Ona još ne dele svet na umetnost, nauku, muziku ili fiziku. Sve je deo iste igre koja se kasnije kroz obrazovni sistem, tradiciju, duboko ukorenjene navike, fragmentiše u razbijene delove.
Pedijatar Donald Winnicott ima koncept o “potencijalnom prostoru” prostoru između unutrašnje mašte i spoljašnjeg sveta, u kojem nastaju igra i kreativnost. Mislim da takve prostore treba negovati. Tako da bih decu i “decu u nama” pustio samo da se igraju.
Manja Ristić:
Decu samo treba pustiti, njihom senzorni apparatus je puno tačniji, neurološki, senzorno, pa čak i u sferi emotivnog čitanja sadržaja. Mišljenja sam da mi treba da se učimo od dece interdiciplinarnom razmišljanju. Naučno je dokazano da je igra najsavršeniji oblik sinteze i najbrži oblik ‘učenja’, odnosno stvaranja novih sinaptičkih veza.
Ja mom detetu nikada ne objašnjavam svoj rad, on ga jednostavno oseća i sam odlučuje da li želi da mu se prepusti ili ne
Koji mit ili istorijske činjenice možemo povezati sa izložbom?
Aleksandar Lazar:
Bez dileme to je mit o Atlantidi. Atlantidu doživljavam kao metaforu izgubljenog znanja, kolektivnig sećanja i života koji je potonulo ispod površine.
Već na početku posetilac nailazi na mapu Atlantskog okeana koja funkcioniše kao svojevrsni uvod u putovanje
Želeo sam da taj motiv suptilno provučem kroz čitav vizuelni identitet izložbe. Tipografija je razvijena tako da istovremeno podseća na drevno pismo i na neki budući, još nepostojeći jezik. Ideja je bila da vizuelni identitet funkcioniše kao artefakt pronađen između pradavne prošlosti i budućnosti…
Manja Ristić:
Istorijski, obzirom na samo mesto odakle potiče materijal za rad Atlantis, neminovno se nameće mit o crnoj bogorodici. Legenda govori da je drvena figura Bogorodice tamne puti, danas poznata kao Nossa Senhora de Nazaré, doneta iz Svete zemlje u ranom hrišćanskom periodu. Prema predanju, kip je prvobitno pripadao svetom Jeronimu, zatim je dospeo u ruke vizigotskog kralja Rodrigoa, a nakon pada Vizigotskog kraljevstva prenet je u Portugal gde je vekovima čuvan kao sveta relikvija. U 12. veku, prema najpoznatijoj verziji mita, kip je navodno spasao viteza Dom Fuasa Roupinha od pada sa litice u Nazaréu: u trenutku opasnosti, vitez se obratio Bogorodici, konj se zaustavio, a kip je postao centar lokalnog kulta.
Antropološki gledano, crne madone širom Evrope, uključujući i ovu, često se povezuju sa prehrišćanskim kultovima plodnosti, sa lokalnim božanstvima zemlje i majčinstva, kao i sa praksama u kojima se svetost vezuje za tamu kao simbol dubine, zemlje, materije, zaštite. U mediteranskom kontekstu, crna Bogorodica postaje figura koja spaja hrišćansku mariologiju sa starijim slojevima verovanja, sa idejom majke‑zaštitnice, čuvarke prostora, svetice koja pripada narodu ali i pejzažu.
Istorijski, kult Nossa Senhora de Nazaré oblikovao je identitet regiona, postao deo pomorskih narativa, hodočasničkih ruta i lokalne mitologije. Antropološki, on pokazuje kako se religijski objekti transformišu kroz vreme: kako se relikvija iz Levanta pretvara u portugalsku zaštitnicu, kako se legenda o vitezu utiskuje u kolektivno pamćenje, i kako se tamna figura Bogorodice čita kao znak kontinuiteta između hrišćanske tradicije i dubljih, zaboravljenih slojeva verovanja.
Kada bi izložba mogla da putuje bilo gde, gde bi joj bilo idealno mesto?
Aleksandar Lazar:
Voleo bih da putuje u druge velike gradove, pošto izložbu zamišljam kao urbanu oazu, prostor usporavanja unutar buke grada, mesto koje privremeno menja ritam i percepciju svakodnevice. Bilo bi super da to budu i međunarodni centri savremene umetnosti.
Manja Ristić:
MoMa! U proširenom izdanju, naravno.
Koji su vaši budući planovi?
Aleksandar Lazar:
Nedavno sam naišao na razmišljanja muzikologa Michaela Spitzera o budućnosti muzike koja su mi veoma bliska. Posebno me zanimaju njegova predviđanja muzike budućnosti kao multisenzornog i sinestetičkog iskustva koje izlazi izvan zvuka i uključuje vid, dodir i druga čula, uz pomoć tehnologije.
Voleo bih da se dalje razvijam u tom pravcu i istražujem kako umetnost može da proširi naše razumevanje slušanja i same granice onoga što nazivamo muzikom i zvukom.
Manja Ristić:
Pišem knjigu o mnemosoničnim topografijama, nije to lak proces i očekujem da će potrajati. Imam dosta izdanja u pripremi, kolaboracije, solo izdanja… čekaju me neke nove lokacije i nova istraživanja, koncerti, predavanja, radionice, ali pre svega sam mama jednog posebnog deteta u spektru autizma i sve što se radi je tek produžetak našeg specifičnog načina života. A možda vam se svidi još nešto pa slobodno pročešljajte moj Bandcamp ili Soundcloud!
Photo credits za Gallery View fotke: Ema Sabo
Photo credits za fotke sa otvaranja: Marko Ristović