Italijanski neorealizam je filmski pokret (ili škola) koji je nastao tokom četrdesetih godina XX veka u Italiji. Karakteriše ga naglasak na autentičnim pričama o običnim ljudima, koje su često smeštene u siromašne urbane sredine ili ruralna područja. Filmovi su snimani na stvarnim lokacijama i koristilo se prirodno osvetljenje, a i glumci su često bili obični ljudi umesto profesionalnih umetnika. Italijanski neorealizam je bio duboko angažovan, istražujući socijalne, političke i ekonomske probleme italijanskog društva posleratnog perioda. Sigurno ste gledali neki film ove škole, a da možda niste znali da (n)joj pripada, a ako želite da saznate nešto više o neorealizmu, počnite od ostvarenja koje je objedinilo sve karakteristike ovog pravca u kinematografiji – Kradljivci bicikla (Ladri di biciclette) Vittoria De Sice.
Iako italijanski neorealizam obiluje kvalitetnim filmovima, Kradljivci bicikla se izdvaja kao biser ove škole, koji je osvojio i počasnog Oskara, mada je bio zabranjen u Americi zbog prikazivanja javne kuće. Priča o radniku koji se kreće kroz grad sa svojim sinom – u potrazi za ukradenim biciklom koji je ključan za njegov svakodnevni posao, De Sicin film u stilu ima veći narativni pristup, nego ostala ostvarenja koja naginju dokumentarističkom stilu. Nastao po istoimenom romanu Luigija Bartolinija, film prikazuje živote običnih ljudi u posleratnoj Italiji i premda je na površini reč o veoma jednostavnoj priči, u pitanju je obimna sociološka studija, koja postavlja pitanja o značaju pojedinca u društvu i o važnosti moralnog dostojanstva.
Ovo je omiljeni film mnogih savremenih reditelja, verovatno zato što predstavlja najkompletnije delo italijanskog neorealizma.
Kako je nastao italijanski neorealizam i zašto je ovaj filmski pokret važan?
Ne menjajući toliko mapu sveta koliko raspoloženje širom Evrope krajem 20. veka, Drugi svetski rat izazvao je sveopštu introspekciju na starom kontinentu – stanje koje se odrazilo i na kinematografiju, pri čemu je Nemačka proizvodila komedije u pokušajima da podigne duh nacije, dok je Italija ponudila jedan od najrevolucionarnijih pokreta u istoriji filma, neorealizam.
Proizišao iz godina represije tokom fašističke vladavine Benita Mussolinija (vladao prvo kao premijer od 1922. do 1925, a onda kao diktator od 1925. do 1943) pokret neorealizma ponovo je usmerio fokus na narod nakon što je decenijama bila u službi propagande (propagandni filmovi u to vreme nazivali su se „beli telefoni – telefoni bianchi, jer su promovisali prosperitet zemlje, ignorišući očigledne probleme, a naziv je nastao usled toga što su u to vreme bel telefoni bili simbol bogatstva – crni su bili jeftiniji i samim tim popularniji među radničkom klasom). Dakle, za razliku od belih telefona, filmovi neorealizma bili su emotivni, intenzivni i usmereni na obične ljude. Fokusirajući se na ekonomske teškoće zemlje nakon Drugog svetskog rata, neorealizam je bio posvećen društvenim promenama, a problematični moralni principi zemlje postali su centralna tema.
– Italija je, za vreme fašizma, bila zatvorena zemlja, nacija zarobljena u apsolutnoj laži. Užasna fašistička laž učinila je da verujemo dvadeset godina da smo najlepši i najperfektniji narod na svetu. Kada je diktatura srušena, otkrili smo sopstvenu zemlju… Sada smo slobodno gledali oko sebe i stvarnost se pojavila u toliko izvanrednom obliku da nismo mogli da odolimo a da je ne zabeležimo sa iznenađenim očima device, rekao je Federico Fellini, jedan od predstavnika italijanskog neorealizma, pored De Sice.
Kao forma novootkrivene umetničke izražajnosti, pokret je radio na odražavanju prave raznolikosti zemlje, prvi put u istoriji italijanskog filma. Ovi filmovi su bili ponosno antifašistički, pričajući priče o svakodnevnim pojedincima kako bi ponovo izgradili osećaj nacionalnog identiteta.
Predstavnici italijanskog neorealizma
To su Vittorio De Sica, Roberto Rossellini, Federico Fellini, Pier Paolo Pasolini i Michelangelo Antonioni. Rossellini je bio jedan od pionira ovog umetničkog stila, inspirisan stranim filmskim stvaraocima poput Francuza Jeana Renoira i japanskog reditelja Yasujirōa Ozua, stvarajući Rim, otvoreni grad 1945. Treba pomenuti i Giuseppea De Santisa i Luchina Viscontija, dva najranija i najglasnija kritičara „belih telefonskih“ filmova fašističke Italije, koji su počeli kao novinari, ali su se okrenuli filmskom stvaralaštvu u znak protesta.
Neorealizam – filmovi
Federico Fellini smatra se majstorom neorealizam pokreta, iako neki veruju da je njegov stil inspirisan tradicijom. Njegova ostvarenja pričaju priče o vrlim, kompleksnim likovima osakaćenim fašističkim identitetom zemlje i njenom ulogom u Drugom svetskom ratu. Neka od najvećih ostvarenja italijanskog neorealizma su Rossellinijev Paisan iz 1946, Kradljivci bicikla De Sice iz 1948, La Strada Federica Fellinija iz ’54, Riso amaro (Gorki pirinač) Giuseppea De Santisa.
Federico Fellini
Još jedan film neorealizma koji smatraju remek-delom je Bitka za Alžir Gilloa Pontecorvoa. Italijansko-alžirski film prikazuje nasilje koje je eskaliralo u Alžiru tokom pedesetih, dok su se borili za nezavisnost od francuske vlade. U filmu je korišćena ručna kamera i stvarne arhivske vesti, kako bi se postigla autentičnost.
Fotografije: Pinterest
