„Pričamo priče da bismo preživeli“, jednom prilikom je izjavila Joan Didion. Kao začetnica new journalism pravca u novinarstvu, ona je svojim jedinstvenim zapažanjima i načinom pisanja doprla do srži ljudske prirode – naša potreba da razumemo.
The New York Times su je opisali kao novinarku koja je istraživala „kulturu i kaos“. Ovaj opis najviše dolazi do izražaja kroz njene zbirke, bilo da su u pitanju kritike društva, lični eseji ili proza.
Prvo njeno delo koje sam pročitala je bila kolekcija eseja pod imenom The White Album iz 1979. godine i oborila me višeslojnost njenih tekstova. Čitanje nikada nije samo po sebi pasivno, ali kada je Didion u pitanju, jedini ispravan pristup jeste potpuno se posvetiti svakoj rečenici, inače će značajni detalji propasti kroz pukotine.
Slouching Towards Bethlehem (1968)
Njena prva kolekcija eseja dočarava duh 60-ih, motiv koji se ponavlja u njenim istraživačkim esejima, sa naglaskom na Kaliforniju. Knjiga je podeljena u tri dela: Life Styles in the Golden Land, Personals i Seven Places of the Mind i istražuje mesta, ličnosti i dešavanja koja kreiraju jasnu kulturološku i političku sliku o Americi iz ovog vremena.
The Year of Magical Thinking (2005)
Autobiografski roman prati autorkin put ka ludilu posle smrti njenog muža i hospitalizaciji ćerke. U ovom slučaju „magijsko mišljenje“ je metafora za maštu i sećanja koja dolaze do površine nakon što izgubimo nekog ko nam je važan, čak najvažniji. Za ovu knjigu je dobila Nacionalnu nagradu za nefikcionalnu prozu. Pored toga, jedino je njeno delo koje je prevedeno kod nas.
Where I Was From (2003)
Ova zbirka je napisana kako se bližio njen sedamdeseti rođendan i kombinuje formu reportaže, istorijskog istraživanja, književne kritike i memoara. Teme su različite ali nude redak uvid u odrastanje Joan Didion u Sakramentu, o tome kako je mislila da će život izgledati i o tome kako zaista izgleda.
Let Me Tell You What I Mean (2021)
Posthumno izdata kolekcija eseja pokriva teme o kojima je pisala Joan Didion od 1968. do 2000. godine, od njenih najvećih literarnih uticaja kao što su George Orwell i Ernest Hemingway i lična iskustva, kao kada nije bila primljena na Stanford univerzitet. Svaki esej predstavlja ono što radi najbolje – precizno, perceptivno i pronicljivo pisanje.
