Pomen F. Scotta i Zelde Fitzgerald, jednog od najvećih američkih pisaca i njegove supruge, u misli priziva dvadesete godine prošlog veka, eru vrućeg jazza, blistava hotelska predvorja i zadimljene prostorije, resice na haljinama i bela odela, perje, ilegalni alkohol i kristalne čaše. Zvezde vremena koje se naziva Roaring Twenties, ali i predstavnici Izgubljene generacije, zapravo su imali istu sudbinu kao Amerika tog doba – slava, bogatstvo i uticaj pretvorili su se u Veliku depresiju, uokvirenu alkoholom, mentalnim bolestima i ranom smrću.
I vek kasnije, It couple tadašnje umetničke scene u nama budi žal za minulim vremenima u kojima nismo ni živeli, a koja su, romantizovana u našoj mašti, prilično zasnovana na mentalnim slikama nečega što je F. Scott Fitzgerald opisivao u svojim romanima, ali i pismima svojoj ženi. Ta čuvena pisma, a dopisivali su se od momenta upoznavanja do rastanka, osnovna su građa za razumevanje njihovog burnog odnosa, koji može da se opiše naslovom njegovog kultnog romana Lepi i prokleti.
F. Scott Fitzgerald, rođen je 1896, u Sent Polu, Minesoti, u porodici više srednje klase. Rano je ispoljio smisao za književnost – prva priča (detektivska) objavljena mu je u školskim novinama, kad je imao 13 godina, a nastavio je da piše u srednjoj katoličkoj školi, potom i na studijama na Prinston koledžu, koje napušta u 21. godini kako bi se pridružio vojsci (1917).
Zabrinut da će poginuti u Prvom svetskom ratu, a da ne ostvari svoje književne snove, „na brzaka“ piše roman Romantični egoista – nekoliko nedelja pre mobilizacije, ali ga izdavačka kuća odbija, uz posebne pohvale. Tu počinje uvod u Fitzgeraldovu i Zeldinu priču: kad su se upoznali, imala je 18 godina, bila je lepa, pametna i bogata i drugačija od devojaka svog doba. Fitzgerald je naziva prvom flaperkom – devojkom koja krši tradicionalne norme ponašanja, radeći stvari dozvoljene samo muškarcima – slobodnije se ophodi suprotnom polu, pleše mlatarajući rukama i nogama, pije, puši i drugačije se oblači. Među njima se rađa instant privlačnost i odmah počinju da se dopisuju – u jednom pismu on je čak i veri, poslavši joj majčin prsten, ali ga ona odbija, plašeći se da, kao još uvek nepriznat pisac, neće moći da je izdržava. Njihova ljubavna priča bi se tu završila, da on nije smislio način da dođe do njenog srca.
Put do srca vodi preko … objavljivanja romana
Opčinjen Zeldom, Scott odlučuje da prepravi svoj prvi roman, preimenujući ga u Ova strana raja i zasnivajući lik glavne junakinje na Zeldinoj ličnosti (koristio je njena pisma iz isečke iz dnevnika koji mu jepokazala). Knjiga postaje bestseler, a Fitzgerald, sa samo 23 godine, literarna zvezda. Sedam dana po izdavanju romana, Zelda se udaje za njega i bračni par postaje poznat u Njujorku – It Couple koji svako želi da upozna. Socijalni život zasnovan na raskošnim vilama, skupoj odeći, glamuroznim žurkama i alkoholu, gde na stranicama njujorške štampe bivaju nazivani ikonama mladosti i uspeha, pretvorio ih je u enfants terribles iz doba džeza.
Iako su do krajnjih granica uživali u novootkrivenoj slavi i bogatstvu, zapravo su živeli iznad granica svojih mogućnosti – on nije uspevao toliko brzo da piše, koliko su trošili, ali i njegov drugi roman, The Beautiful and the Damned, postaje bestseler, omogućavajući im da još malo nastave sa lagodnim životom. Postaju roditelji, njihova ćerka i jedino dete, Frances Scott Smith rođena je 1921, a Scott počinje da piše beletristiku i kraće priče, kako bi brzo zaradio, što ga odvraća od glavnog posla (za života je napisao samo četiri romana i posthumno mu je izdat peti). Zarađivao je mnogo, ali mu stalno prisutni dugovi i krediti nisu dozvoljavali da digne glavu. Postaje bezvoljan i depresivan i par se 1924. godine seli u Pariz.
Ljubav na francuski način
Dolaze u Pariz, ali se brzo sele na Azurnu obalu – oni su je, sa svojim bogatim i uticajnim prijateljima, pretvorili u atraktivnu lokaciju leti, jer se do tada tamo boravilo samo zimi. Odsedaju u hotelima i vilama koji su i danas poznati – deo slave duguju upravo tome što su u njima spavali Zelda i Fitzgerald (jedan od njih je Hôtel du Cap-Eden-Roc, u kojem danas odsedaju gosti Filmskog festivala u Kanu). Družili su se sa bogatim američkim parom Geraldom i Sarom Murphy, modelima Dickom i Nicole Diver, Picassom. No, dok je u trenucima mira Scott bio obuzet pisanjem Vekog Getsbija, Zelda postaje opsednuta mladim francuskim pilotom, Edouardom S. Jozanom. Nakon šest nedelja zatražila je razvod, a Scott se sa tim zahtevom nosio tako što ju je zaključao u kuću.
Nakon situacije sa pilotom, Scott dovršava Velikog Getsbija, koji nije dobro prošao kod publike i kritike, a brak sa Zeldom pokušava da spase putovanjima u Rim i Napulj. Zelda počinje da slika (pokušavala je da postane profesionalna plesačica i pisac), a on upoznaje Ernesta Hemingwayja, koji par povezuje sa ostalim predstavnicima Izgubljene generacije. Nesrećna zbog svoje propale karijere pisca, igračice i slikarke, Zelda počinje da priređuje Scottu ljubomorne scene – legenda kaže da se bacila niz stepenice jer je on bio udubljen u razgovor sa Isadorom Duncan.
Odlasci i dolasci
Dok je javnost mislila da Fitzgeraldovi žive glamuroznim životom, Zeldu primaju u sanatorijum, nakon nervnog sloma, gde joj je, posle meseci posmatranja i lečenja, ustanovljena šizofrenija. Počinje da se leči u francuskim bolnicama, ali se naredne godine vraća u Ameriku, jer joj se razboljeva otac. Nakon smrti tasta, Scott odlazi u Holivud, a Zelda, pošto joj se psihičko stanje pogoršava, na psihijatrijsko lečenje. U bolnici postaje produktivna – slika i piše, ali se slabije viđa sa suprugom, koji je posećuje na svakih nekoliko godina, istovremeno razvijajući emotivni odnos sa filmskom kolumnistkinjom Sheilahom Graham.
Brak pokušavaju da spasu još jednim putovanjem – na Kubu, koje se katastrofalno završava po oboje, nakon čega se više nikad nisu videli. Umesto sa njom, on se do svoje smrti, 1940, dopisuje sa Ernestom Hemingwayjem, a ona, zbog psihičkog stanja, ne uspeva da ode na njegovu sahranu. Nakon Fitzgeraldove smrti, i Zelda (osam godina kasnije) završava tragično – u trenutku kad izbija požar u bolničkoj kuhinji, čeka terapiju elektroškom i, zaključana u sobi, strada u požaru sa još osam žena.
„Tako plovimo dalje, kao čamci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost„, rečenica je iz Velikog Getsbija, uklesana na njihovom zajedničkom spomeniku, na groblju Sent Meri u Rokvilu, Merilend.
