Povezano
Ove godine, napustio nas je Dejvid Hokni, veliki umetnik čija će dela zauvek evocirati leto. Ali zašto su čuveni bazeni Dejvida Hoknija toliko popularni? Artsper istražuje značaj omiljenog motiva ovog modernog majstora slikarstva.
Kažu da se Dejvid Hokni prvi put zaljubio u obični plivački bazen tokom leta, kad je iz rodne Velike Britanije otišao u Los Anđeles 1964. godine. Dok je posmatrao prostrano i nepregledno gradsko sivilo koje se pružalo pod njim, Hokni je bio iznenađen kada je u toj monotoniji grada uočio bljeskove boja.
Ugledao je privid akvamarin bazena koji su svetlucali ka njemu dok je voda reflektovala belu kalifornijsku dnevnu svetlost. Bio je iznenađen i njihovim brojem.
„Pogledao sam dole i svuda video plave bazene“, ispričao je Dajani Hanson 2009. godine. U ovom intervjuu, datom godinama kasnije, Hokni se osvrnuo na stvarni razlog zbog kojeg je postao toliko fasciniran plivačkim bazenima. Oni su mu se ukazali kao društveno-ekonomski simbol „američkog sna“.
Rekao je: „I shvatio sam da bi bazen u Engleskoj bio luksuz, dok ovde to nije slučaj.“
Tako je, u ovom voajerskom trenutku, umetnik otkrio doživotnu fascinaciju ovim objektom ljudske izrade. Objektom koji će kasnije postati simbol dijaloga daleko veće dubine u njegovom umetničkom izrazu.
Bazen kao simbol erotske oslobođenosti
Hokni se poigrava sa stereotipom o skromnom, neshvaćenom i napaćenom umetniku. Ostale su zabeležene njegove reči o sopstvenom stvaralaštvu: „Precenjeno je. Moja umetnost nije tako dobra kao što neki ljudi misle.“
Čak i nakon što je postigao ogroman finansijski i profesionalni uspeh, u Hoknijevom držanju preovladavao je buntovnički, anti-establishment duh. Kako u karijeri nikada nije naginjao bespotrebnoj grandioznosti, on na jednako suptilan način komunicira i kroz svoja umetnička dela.
Iako su njegovi rani radovi pokazivali odlike ekspresionizma, slične onima njegovog kolege Frensisa Bejkona, Hoknijeva karijera se uglavnom posmatra kao neraskidivo povezana sa pop-art pokretom. Kroz praksu pop-arta, Hokni je uspevao da prenese kompleksnost na samu površinu svoje slike. U njegovom simplističkom, ravnom, koloritnom i drskom stilu zapravo leži istinska dubina značenja. Sadržaj je lako uočljiv, ali razumevanje njegove složenosti jeste ono gde može nastati izazov.
Prikazujući opuštene scene posetilaca bazena, ove slike zapravo nose veću simboličku vrednost nego što bi se to na prvi pogled dalo zaključiti iz Hoknijevog laganog pristupa temi. Hoknijevi bazeni su toliko popularni upravo zahvaljujući svom misterioznom tonu.
Da bismo počeli da odgonetamo fascinaciju koja leži iza Hoknijevih bazena, moramo da zaronimo u umetnikovu autobiografiju. Potekao iz radničke porodice sa severa Engleske, Hokni je imao početke koji se mogu opisati isključivo kao skromni. Njegov odlazak preko „bare“ šezdesetih godina nesumnjivo je predstavljao kulturološki šok.
Kao dete u Velikoj Britaniji, verovatno je navikao na lokalna javna kupatila ili otvorene bazene. U Sjedinjenim Američkim Državama, koncept privatnog bazena za njega je bio potpuno stran. Nasuprot tome, Hokni je bio mladi gej umetnik koji je bežao od zagušljive kreativne suše svoje konzervativne domovine. Teško je i zamisliti koliko je ova atmosfera morala delovati preplavljujuće, ali ujedno i uzbudljivo za mladog Hoknija.
Štaviše, ako se ponovo osvrnemo na Hoknijev intervju sa Dajanom Hanson, bazen ovde funkcioniše kao statusni simbol. Njegova priroda simbola prevazilazi puki pokazatelj bogatstva.
Voda predstavlja glavni motiv Hoknijeve serije slika. Na ovim slikama zamrznutih kadrova, kratki trenuci života uhvaćeni su u vremenu. Prožet mrežom kulturoloških konotacija, Hokni koristi simboliku vode koja istovremeno označava i fluidnost i tenziju.
Hoknijevi američki bazeni odišu atmosferom nabijenom seksualnošću, što je rezultat suživota površine i dubine na samoj slici. Ova unutrašnja protivrečnost savršena je metafora za seksualno izražavanje gej muškarca tokom šezdesetih godina prošlog veka. Transgresivni čin probijanja površine vode uz prskanje (splash) funkcioniše kao izraz slobodne erotske želje.
Pod tankim veom zaštite koju pruža voda, plivač može delovati delimično skriveno, dok istovremeno, u trenucima providnosti vode, otkriva svoje telo. Na taj način, gej muškarac može da testira granice svog seksualnog izražavanja, ostajući pritom u okvirima društveno prihvatljivog ponašanja.
Može se reći da slike poput „Portreta umetnika (Bazen sa dve figure)“ (1972) svedoče o autobiografskom istraživanju homoseksualnosti i prijateljstva. Bazeni Dejvida Hoknija su ekspresivni, istraživački i transgresivni prostori koje je umetnik proučavao tokom svoje gotovo šezdesetogodišnje karijere.
Naslovna fotografija: Buzzy Enterprises / Christophel Collection / Profimedia