Kao zvaničan pravac, nadrealizam danas više ne postoji ni u fotografiji ni u slikarstvu. Jedan od razloga tome leži svakako u činjenici da pravci kao takvi u umetnosti više ne postoje, a drugi što je nadrealizam već proživeo i odživeo svoje trajanje i vrhunac u trećoj i četvrtoj deceniji XX veka i ono što je fasciniralo umetnike tada, nemoguće je da ostane jednako relevantno i vek kasnije.
Ipak, nesvesni sadržaj još uvek privlači umetnike i mnogi su nastavili ako ništa a ono barem da na ovaj ili onaj način inkorporiraju nadrealističko nasleđe u svoje radove prateći nit podsvesnog, ili frojdovskog “zazornog”, ili da se bave temama snovitog, nelogičnog, a neki i da ga stvaraju. Da su umetnice bile mnogo više od muza i inspiracije velikim nadrealističkim genijima, već znamo a eksperimente koje su započele Dora Maar i Lee Miler u nadrealističkoj fotografiji tridesetih, na neki način i u izmenjenom, savremenom maniru, nastavljaju i autorke današnjice. Preuzele su štafetu i istražuju snovite predele, neobične jukstapozicije, futurističke koncepte, sopstvo, goruća društvena pitanja, aluzivnost i iluzornost fotografije kao medijuma, i ovo su četiri fotografkinje koje su ponovo predstavile nadrealizam.
Muluneh je rođena u Etiopiji, i to je izuzetno važan aspekt njenog stvaralaštva. Iako je veći deo života provela van ove države, tradicija i kultura su živele sa njom i nakon što je godinama radila za Washington Post vratila se u Etiopiju i počela da eksperimentiše sa sopstvenim izrazom. U Adis Abebi je osnovala prvi internacionalni fotog festival, Addis Foto Fest, koji će se ove godine u decembru održati po šesti put. Stilizovano, šareno i “afrofuturizam” su reči kojima se njeni radovi najčešće opisuju a u njima se Aïda bavi temom sopstva, svoje pozicije i kao žene i kao Etiopljanke, afričkim identitetom, stereotipima, predrasudama i zapadnim konstruktima drugosti.
Karen Knorr je američka fotografkinja, koja živi i radi u Londonu, rođena je u Nemačkoj, odrasla u Puerto Riku, a umetničku školu pohađala u Parizu. Rečju, putnik i nomad egzotične biografije, i u skladu sa tim, to je i ono šo se prepoznaje u njenim radovma budući da je izgradila karijeru ispitivanjem različitih mesta, otkrivajući i analizirajući prostore, spomenike, ukrštajući narative i kulture, komentarišući ukus, klasu, rasu, rod, umenost, geografiju, istoriju, književnost. U njenim fotografijama, životinje (najčešće dosta egzotične poput tigrova, albino pauna, žirafa…) naseljavaju raskošne enterijere: indijske palate u Radžastanu, džamije u Abu Dabiju, sicilijanske vile, Le Corbusierovu vilu Savoju. Njen sistem rada je takav da životinje fotografiše odvojeno, u zoološkom vrtu, arhitekturu zasebno, i naknadno ih u postprodukciji “kolažira”. Sem celokupne nadrealističke atmosfere, i samo kolažiranje je prepoznatljiv manir nadrealizma, a u svojim foto „kolažim“ Knorr prvenstveno istražuje teme privilegije i bogatstva.
Argentinska fotografkinja, Lucia Fainzilber je postala poznatija umetničkom svetu nakon serije auto-portreta “Somewear” iz 2014. kroz koje je uvela pitanje potrage za identitetom i floralne elemente koji će joj od tada postati zaštitni znak. Na autoportretima je prikazana licem okrenuta od kamere i uvijena u tkaninu koja je gotovo identična pozadini. Maksimalna kamuflaža kao pokušaj da se odgovori na pitanje: ko smo zapravo?
Najnovija serija radova “The Cookbook” je blagi omaž prvoj seriji, budući da su boje i teksture jednako žive, bogate i raskošne, samo što je ovaj put u centru pažnje mrtva priroda. Birajući po jednu vodeću boju, Lucia slaže prema nijansama te boje, ili kroz kontraste, i od svega što se nalazi u kadru: tanjir, voće, cveće, povrće, tkanina pravi homogenu kompoziciju gde je na momente teško razaznati šta je šta kao ni zašto je sve to tu. Ne znamo, ali je i više nego prelepo i pravo uživanje.
Mlada, samoedukovana fotografkinja, poreklom iz Bejruta, počela je da se bavi fotografijom baš kao i nekada nadrealisti- iz podsvesti, igrajući se i eksperimentšući. Verovatno upravo zato njeni radovi i izgledaju kao nešto što viđamo samo u snovima, i čemu ne možemo tačno i precizno da odredimo mesto. Fotografijom je počela da se bavi 2008. godine, kada je napustila svoj 9 do 5 posao i potpuno se posvetila fotografiji a jedan od prvih projekata je bio “365 dana” projekat u kom je svakog dana radila po jednu fotografiju. Njen svet je pun emocija, nadrealnih susreta i suptilnih simbola kojima smo okruženi a kako sama kaže, inspiraciju pronalazi u svemu čemu je izložena tokom tog dana.
