David Frederick Attenborough, poznatiji kao David Attenborough je biolog, istoričar prirode, ima titulu viteza, i preko 60 godina rada na televiziji i radiju iza sebe, gde jednako pasionirano i danas kao i pre nekoliko decenija govori o prirodi i približava nam je. Nedavno je svoje pojavljivanje u medijima proširio dodajući na tu listu i društvene mreže. Otvorio je Instagram, uprkos činjenici da to, kako i sam kaže, nije njegovo “prirodno stanište”, i uspeo je da za samo nekoliko sati stekne milion pratilaca. Time je istina usput, i oborio rekord koji je pre toga postavila Jennifer Aniston, ali ni popularnost ni rekordi nisu razlog zbog kojeg je došao na Instagram. David Attenborough, zvezda svačijeg detinjstva, poznati glas iza serijala „Planeta Zemlja“, je došao u naš svet, na ekrane u koje non stop gledamo, ne da bi bio popularan i praćen (jer popularniji biti ne može sa ili bez društvenih mreža) već da nam na jeziku koji razumemo prenese jednu izuzetno važnu poruku- da je svet u ozbiljnoj opasnosti.
Puno puta do sada je svet bio u ozbiljnoj opasnosti, ove godine možda i malo češće i intenzivnije nego inače, ali kada David Attenborough, glasom kojim nas inače uljuškava duboko u jorgane i sofe i vodi u daleke predele i među predivne životinje, kaže da je situacija zaista ozbiljna, onda nekako deluje da mora biti da stvarno i jeste. I svako ko je odgledao najnoviji Attenboroughov film “A Life on Our Planet” je sigurno to i potvrdio. Potvrdio je verovatno i da je živi svet stvarno jedno unikatno i spektakularno čudo, doduše ono koje ne može da nastavi da bude čudo zauvek jer ga način na koji živimo uništava.
Zato je dobrim delom “A Life on Our Planet”, iako prvenstveno biografski film i standardni dokumentarac o prirodi, zapravo horor priča. Ili ako ništa a ono sigurno ima horor dinamiku. Počinje srećno, od Attenboroughovog detinjstva, prvog interesovanja za prirodu, prvih snimanja, u danima kada je svet izgledao kao raj, malo po malo se zahuhtava da bi se ubrzo pretvorio u pakao svakodnevice koju živimo u kojoj je sve neprepoznatljivo pogoršano. Brojke rastu i padaju u nepoželjnom ritmu i dok ljudska populacija postaje sve brojnija i planeta prenaseljena, a nivo ugljen dioksida u atmosferi previsok, procenat divljine na planeti Zemlji jednako brzo i značajno opada. Ostala statistika je jednako brutalna i nemilosrdna a “pre” i “posle” snimci još gori. U kategoriji “pre” su nepregledna prostranstva kišnih šuma u dubinama Bruneja gde orangutani trčkaju i njišu se s grane. Na snimcima istog prostora nekoliko desetina godina “posle” od šume više nema ni Š a jedan jedini usamljeni orangutan tumara naokolo i bezuspešno pokušava da se popne uz stablo bez grana.
I nema u filmu ničega što već i sami ne znamo, ali ima mnogo toga što jako dobro ignorišemo. Nije nikakvo otkrovenje na šta smo slepi i gluvi, samo je podsetnik zašto ne smemo to da budemo. I to onaj koji najviše liči na dobronamerni savet od nekoga ko nas baš dobro poznaje. Nekoga koga mi poznajemo dovoljno dugo da mu istinski verujemo. “A Life on Our Planet” je podsetnik i upozorenje, ali pomalo i zaveštanje.
Ne znamo ko će biti novi David Attenborough kada Davida više ne bude, mada neko će već preuzeti palicu i biti nekrunisani kralj biljnog i životinjskog sveta na ekranima, ali do tada nas David ovim filmom ostavlja sa osećajem dužnosti da u budućnosti, čiji on možda više i ne bude deo, nastavimo da radimo u duhu svega čemu nas je sve naučio. Jer zahvaljujući njemu, svemu što nam je pokazao, zasigurno znamo šta gubimo. Kao i to da planeta zaslužuje poštovanje, da je prelepa, moćna, i čudesna, i da smo je prilično upropastili, ali da još uvek ima šanse da joj i pomognemo.
