Dok je za mnoge ova godina objektivan haos i pakao, ima i nekih svetlih pojedinaca kao što je recimo filmski režiser Bong Joon Ho za koga je 2020. dosta relevantna. Osvajanjem Oskara za najbolji film ispisao je stranice istorije, a pored toga, ove godine i proslavlja jubilarnih 20 godina svoje karijere. Ozbiljan staž tokom kog je snimio ozbiljan broj dobrih filmova zbog kojih ga volimo a “Parazit” je samo jedan od njih. Zato, kada on predlaže filmove, ili skreće pažnju na mlade i nove autore na sceni koji su zavredili da ih više gledamo, mi pažljivo slušamo i zapisujemo nova imena za must watch listu. U slavu dvadesetog rođendana izdvojio je dvadeset režisera i režiserki u usponu, čije će vreme tek doći i za koje smatra da će obeležiti narednih 20 godina. “2020. godina pripada sci-fi žanru. Ne želim da pričam konkretno o budućnosti koja je pred njima, nego da se osvrnem na filmove koji su vež postojeći. Jer se tu vidi potencijal. Kada gledamo na primer drugi film Wong Kar Waia “Days of Being Wild” iz 1990. već možemo da naslutimo da je maštao o “In the Mood for Love” iz 2000.” Predstavljamo vam deset imena čiji ćete rad želeti da pratite.
Alice Rohrwacher
Italija
BURO. izbor: “Happy as Lazzaro“ (2018)
Alice Rohrwacher važi za mastermajnda savremenog pripovedanja bajki, i mistriozna atmosfera, snoliki kadrovi, i nesigurnost između realnog i nadrealnog su primetni već u njenom prvom filmu “Corpo Celeste”. Mešavina magijskog realizma i neorealizma, i zadivljujući prikazi svakodnevice koji su u njenim filmovima izgledaju magično i nestvarno. U svojim narednim filmovima je utisak bajke podigla na još viši nivo i to veoma uspešno budući da je njen film “The Wonders” zaradio nagradu žirija u Kanu, a “Happy as Lazzaro“ se bavi procepom između agrarnog i modernog života, i predstavlja priču o susretu Lazara, mladog paora i Tankredija, mladog plemića čija majka, markiza, kraljica cigareta, tretira farmere kao robove.
Mati Diop
Francuska
BURO. izbor: „Atlantics“ (2019)
Ne bi bila greška reći da su Matini filmovi dokumentarci, iako to ne bi bilo ni u potpunosti tačno. Dokufikcija, hibrid između stvarnog i izmišljenog, je možda najbolji opis, u čemu su migracije, čežnja za odlaskom, nostalgija za povratkom, česte teme koje se ponavljaju u njenim filmovima. Film „Atlantiques“ je pratio put mladog čoveka koji je prelazio iz Zapadne Afrike u Evropu, „Hiljadu sunaca“ pratila je glavnog glumca iz filma Touki Bouki koji je snimio njen ujak, jedan od pionira senegalskog filma, Djibril Diop Mambéty. A „Atlantik“ za koji je nagrađena u Kanu, je nastavak, proširenje njenog prvog filma, samo što menja perspektivu priče o migracijama i fokusira se na one koje ostaju. Majke, sestre, devojke, prijateljice i avetinjsko prisustvo onih kojih nema.
Rose Glass
Velika Britanija
BURO. izbor: „Saint Maud“ (2019)
Nekrunisana kraljica kratkog filma koja toliko seče žanrove, prekraja i kombinuje, da je potpuno jasno zašto od Bonga dobija veliki plus. Jedno od najuzbudljivijih imena na britanskoj sceni sada a njeni kratki filmovi koji bi se najpre mogli svrstati u savremeni horor, se često fokusiraju na snažne ženske glavne likove. “Room 55” istražuje pitanje seksualnosti, takoreći seksualno buđenje domaćice sredinom pedesetih, dok se “Bath Time” bavi pitanjem anksioznosti, a prvi dugometražni film “Saint Maud” se bavi medicinskom sestrom koja postaje opsednuta pacijentkinjom koja boluje od raka i idejom da „spasi njenu dušu“.
Yoon Gaeun
Južna Koreja
BURO. izbor: „The House of Us“ (2019)
Pored konkretnog bavljenja filmom i snimanjem, Yoon radi i kao predavač u filmskim klubovima u školama u Seulu, i kao edukator u Korejskom Muzeju Filma. Okrenuta je mlađima i adolescentima, sa njima sarađuje, od njih uči, i njeni filmovi su veoma često zabeleške života mlađe generacije. Njen prvi dugometražni film „The World of Us“ se sa velikom empatijom i posvećenošću bavio pitanjem osetljive i usamljene desetogodišnje devojčice, a naredni, „The House of Us“ koji je u neku ruku nastavak, bavi se dvanaestogodišnjim prijateljima tokom letnjeg raspusta. Pored toga što sjajno dočarava naivnost i nevinost tih godina, Yoon je sjajna i u odabiru dece glumaca koji zaista donose sjajne performanse.
Ari aster
SAD
BURO. izbor: „Midsommar“ (2019)
Ovih dana je „Midsommar“ ponovo u centru pažnje zato što je May Queen haljina koju u filmu nosi Florence Pugh, prodata za 65 000$ što je dato u dobrotvorne svrhe za borbu protiv koronavirusa. Sam film spada u vrhunac Arijevog rada, koji je inače, uz Jordana Peelea, poznat po pomeranju granica horora i koji je dodao filmu sasvim novu stranicu kada je ovaj žanr u pitanju. Uspeo je da napravi inventivan preokret i zapravo donese „dnevni hroror“ što ako malo bolje razmislimo stvaro nije nešto na šta smo navikli. Pored toga što je scenario sjajan, Ari je uspeo (kao i u „Hereditary“ u kom je Toni Colette maestralna) da kreira jaku žensku glavnu ulogu, što je ovog puta Pugh. Kako sam kaže, nema nameru da menja žanr… a i zašto bi, kad mu ovako dobro ide?
Jordan Peele
SAD
BURO. izbor: „Us“
Peele uspeva u nečemu neverovatnom, a to je da s jedne strane bude poznat kao ozbiljan komedijaš a s druge obrađuje neverovatno ozbiljne i teške teme. Kao deo Key & Peele stand-upa, dokazao je da ume da piše i izvodi skečeve, baca fore i tera nas da se držimo a stomak od smeha, što zbog priča što zbog njegovog nastupa i činjenice da u svakoj od tih „šala“ zapravo obrađuje ozbiljne društvene teme. Ipak, s druge strane kao režiser se pojavio sa filmom „Get Out“ koji je za mnoge horor, iako ga on sam opisuje kao „društveni triler“ gde se bavio temom još uvek prisutnog rasizma, u navodno slobodnijoj eri. Prošle godine nas je oduvao i prestrašio filmom „Us“ a u međuvremenu, sa svojom kompanijom Monkeypaw Productions, aktivan je u povećavanju diverziteta u industriji.
Chloé Zhao
SAD/Kina
BURO. izbor: „Songs My Brothers Taught Me“
Film „Songs My Brothers Taught Me“ je melanholični prikaz života Američkih starosedeoca u kampu u Južnoj Dakoti, i suptilan portret dečaka koji želi da pobegne odatle ali ne želi da napusti svoju sestru. Film je emotivan, iskren i krajnje nežan, ali pre svega pokazuje glavnu crtu Chloéinog rada: autentičnost i intimnost koje su okosnica svih njenih filmova. Od ove godine ona će biti jedna od režisera koji se pridružuju Marvelovoj zajednici i zajedno sa Taika Waititijem i Ryanom Cooglerom spada u one autore koji su od indie statusa napravili veliki iskorak i zaokret kao blokbaster franšizama.
Robert Eggers
SAD
BURO. izbor: „The Lighthouse“ (2019)
Eggers je svoju karijeru započeo kao dizajner i verovatno odatle potiču njegova preciznost i neverovatna pažnja koju posvećuje detaljima i koji čine njegove filmove toliko efektnim. U vreme kada horor prolazi kroz svoju transformaciju, on se u mnogome okreće folk, narodnom hororu, i crpi ideje iz etno mitova i legendi. Dugo je istraživao gotičke horor priče i njihove jezive atmosfere i mnogo toga obrađivao ili prmenjivao u svojim filmovima. Setimo se samo filma „The Witch“. U najnovijem ostvarenju, pored sjajne priče, genijalne glume obojice, i nestvarno mnogo slojeva i metafora u kojima se obraća, gotovo kvadratni kadar, monohromija, i bizaran soundtrack su podigli igru na novi nivo, i sve u paketu „The Lighthouse“ je aposlutno remek-delo.
Hamaguchi Ryusuke
Japan
BURO. izbor: “Asako I & II” (2018)
Hamaguchijev film kojim se probio na internacionalnu scenu, “Happy Hour” bi slobodno mogao da se nađe u našoj listi filmova za koje nikada nemamo vremena budući da traje gotovo pet i po sati. Bavi se odnosom četiri drugarice, i zbog poluimprovizovanih scena i naturalističkog ritma Hamaguchija često porede sa Jacques Rivetteom. Ipak, za njegov najbolji a možda i najlepši film važi “Asako I & II” priča koja se bavi temom sećanja, ljubavi i iluzije. Asako se zaljubljuje u momka koji je u jednom trenutku iznenada je napušta. Dve godine kasnije upoznaje čoveka koji izgleda identično kao on samo je potpuno suprotan karakterno, a Hamaguchi radi ono što najbolje zna. Vozi priču na način da ne možemo ni da predpostavimo šta će biti sledeće ali uživamo u vožnji.
Alma Har’el
Izrael
BURO. izbor: Love True (2016)
Pre nego što je započela ozbiljnu filmsku karijeru, Har’el je svoje početke imala u direkciji muzičkih videa, gde je najčešće sarađivala sa grupom Beirut ali i sa ostalim imenima scene. Već tu je primetna njena potreba da pomera granice pogotovo u pogledu ispipavanja emocija. Tek sa filmom „Bombay Beach“ je stekla poznatost van regiona Bliskog istoka, a njen izraz postaje sve zreliji i nakon tri filma sve je očiglednije da je kroz veliku intenzivnost i flambojantnost ona zapravo u konstantnoj potrazi za stvarnim, sirovim osećanjima. To se možda najviše i vidi u njenom poslednjem filmu “Medeni dečko” u kom igra Shia LeBouf, koji bi ruku na srce bio preporuka broj jedan da nismo već višestruko pominjali da ga treba dodati na listu. Alma je takođe jedna od pokretača kampanje #FreeTheBid koja se zalaže za otvaranje filmskog sveta režiserkama.
