Preminuo je Patrik Stjuart: Ovo su uloge po kojima ćemo ga pamtiti

U (britanskom) engleskom jeziku postoji reč thespian, koja se (nažalost) u srpskom jeziku prevodi (samo) kao pozorišni glumac. Kada bismo naziv te vokacije u srpskom preveli na (američki) engleski, moglo bismo reći i stage actor. Etimološki, thespian dolazi iz Antičke Grčke, kolekve pozorišta, od Tespisa, za koga se veruje da prvi istupio iz hora i nastupio u ime određenog lika, u šestom veku pre Hrista, pa su thespians zapravo oni koji su njegovi naslednici. Ser Patrik Stjuart bio je jedan od njih. Preminuo je 29. oktobra, u 86. godini života.

U oproštajnoj poruci koju je nakon njegove smrti objavio na Instagramu, Ijan Mekelen, Stjuartov dugogodišnji prijatelj i kolega, prisetio se razgovora koji su vodili na jednoj londonskoj ulici, nekoliko godina nakon što su se upoznali kao mladi glumci Kraljevske Šekspirove kompanije. Stjuart mu je tada saopštio da je dobio ponudu za glavnu ulogu u novoj seriji Star Trek. Mekelenova prva reakcija nije bila oduševljenje, već zabrinutost: zar je zaista spreman da rizikuje svoju pozorišnu karijeru u Britaniji i izgubi se u Holivudu na nekoliko godina?

Iako nam danas, kada znamo kakvu je karijeru izgradio, takvo pitanje može delovati neobično, u kontekstu tadašnje britanske pozorišne scene Mekelenova zabrinutost bila je sasvim razumljiva.

Od Šekspirove pozornice do svetske slave

Britanska glumačka tradicija, naročito ona vezana za Šekspira, decenijama je predstavljala svojevrsno merilo umetničke ozbiljnosti. Kraljevska Šekspirova kompanija (eng. Royal Shakespeare Company), osnovana 1961. godine u Stratfordu na Ejvonu, ako je isprva i bila pozorišna trupa specijalizovana za dela jednog pisca, vrlo brzo je postala jedna od najvažnijih institucija britanskog teatra. Njena reputacija počivala je na zahtevnom repertoaru, ansamblskom radu i glumačkoj disciplini koja podrazumeva izuzetno vladanje tekstom, glasom i scenskim prisustvom.

Za generacije britanskih glumaca, među kojima su bili i Stjuart i Mekelen, rad u ovakvoj kompaniji bio je to prostor u kojem se glumački zanat razvijao godinama, kroz stalno suočavanje sa velikim dramskim tekstovima i neposrednim reakcijama publike. Pozorišna karijera bila je umetnički cilj sam po sebi.

Za Patrika Stjuarta je pozorište, međutim, imalo dublji, ličniji značaj. Odrastao je u radničkoj porodici u Jorkširu, u domu obeleženom siromaštvom i porodičnim nasiljem. Susret sa Šekspirom dogodio se zahvaljujući nastavniku koji mu je, kada je imao dvanaest godina, poverio da na času čita ulogu Šajloka iz Mletačkog trgovca. Gluma je ubrzo postala mnogo više od školskog interesovanja: omogućila mu je da, makar na nekoliko sati, izađe iz okolnosti sopstvenog života i zamisli drugačiji svet.

Nakon školovanja na prestižnoj Bristol Old Vic Theatre School i prvih profesionalnih angažmana, 1966. godine pridružio se Royal Shakespeare Company, čiji je važan član ostao do početka osamdesetih. Tokom karijere učestvovao je u više od trideset produkcija ove kompanije, tumačeći Šekspirove likove poput Šajloka, Prospera, Henrija IV, Marka Antonija i Klaudija.

Među njegovim posebno značajnim pozorišnim ostvarenjima bila je uloga Enobarba u Antoniju i Kleopatri, za koju je 1979. dobio nagradu Laurence Olivier. Gotovo tri decenije kasnije, njegova interpretacija Magbeta u režiji Ruperta Gulda donela mu je jednu od najvažnijih pozorišnih pohvala u karijeri, uključujući nominaciju za nagradu Tony na Brodveju. Nagradu Olivier osvojio je i za ulogu Klaudija u Hamletu, u kojem je naslovnog junaka igrao Dejvid Tenant.

Patrik Stjuart nije se, međutim, ograničavao na Šekspira. Tumačio je likove iz drama Harolda Pintera, Artura Milera, Semjuela Beketa i drugih velikih autora, a u vlastitoj scenskoj adaptaciji Dikensove Božićne priče sam je izvodio više od četrdeset likova. Posebno mesto u toj karijeri zauzimaju zajednički nastupi sa Mekelenom u Beketovom Čekajući Godoa i Pinterovoj Ničijoj zemlji. Publika koja je dvojicu glumaca poznavala kao suparnike iz filmskog serijala X-Men imala je priliku da ih vidi u sasvim drugačijem odnosu: kao pozorišne partnere čija međusobna hemija počiva na decenijama iskustva, izuzetnoj preciznosti i sposobnosti da čak i naizgled jednostavan dijalog pretvore u složenu dramsku situaciju.

Upravo zbog svega toga odluka da napusti sigurnost britanske pozorišne scene i prihvati ulogu u američkoj naučnofantastičnoj seriji nije bila mala stvar. A ipak, pokazalo se da ona neće značiti napuštanje pozorišnog nasleđa, već njegovo prenošenje u sasvim drugačiji medij.

Kapetan Žan-Lik Pikar, Šekspir u svemiru

Kada je 1987. godine, sa 47 godina, preuzeo ulogu kapetana Žan-Lika Pikara u seriji Star Trek: The Next Generation, Stjuart iza sebe već imao bogatu pozorišnu karijeru, ali je za veliki deo međunarodne televizijske publike i dalje bio gotovo nepoznat. Za razliku od kapetana Džejmsa T. Kirka, kojeg je u originalnoj seriji tumačio Vilijam Šatner, Pikar je bio zamišljen kao promišljen, disciplinovan, obrazovan i skloniji diplomatskim pregovorima nego demonstraciji sile. Upravo je Stjuartova glumačka interpretacija takvom junaku dala uverljivost. Njegov autoritet dolazio je iz načina na koji je govorio, slušao i donosio odluke. Čak i kada bi se suočio sa najneobičnijim naučnofantastičnim okolnostima, pristupao im je sa ozbiljnošću koja nas je navodila da poverujemo u svet prikazan na ekranu.

Tokom sedam sezona, od 1987. do 1994. godine, lik kapetana Pikara postao je jedan od najprepoznatljivijih u istoriji televizijske naučne fantastike. Patrik Stjuart se zatim vratio ulozi u četiri dugometražna filma, među kojima se posebno izdvaja Star Trek: First Contact iz 1996, u kojem Pikarova lična trauma i želja za osvetom dovode u pitanje njegovu uobičajenu samokontrolu. Više od dve decenije nakon završetka originalne serije, ponovo ga je tumačio u Star Trek: Picard (2020–2023), pokazujući kako isti junak može dobiti nova značenja kada ga igra glumac koji je i sam ostario.

Za brojne generacije gledalaca, Patrik Stjuart ostaće upravo kapetan Pikar, ali značaj te uloge prevazilazi popularnost franšize. Stjuart je pokazao da junak naučnofantastične serije može biti podjednako složen i emocionalno zahtevan kao lik iz klasične drame.

Profesor X, autoritet koji počiva na razumevanju

Ako je Star Trek Stjuarta pretvorio u televizijsku zvezdu, uloga profesora Čarlsa Ksavijera u filmu X-Men (2000) otvorila mu je vrata jedne od najuspešnijih filmskih franšiza početka 21. veka. Kao osnivač škole za mlade mutante i telepata izuzetnih sposobnosti, profesor X mogao je lako ostati tek još jedan autoritativni mentor čija je osnovna funkcija da objašnjava pravila izmišljenog sveta. Međutim, Patrik Stjuart je i ovom liku pristupio sa ozbiljnošću koja je prevazilazila žanrovske konvencije. Njegov Ksavijer bio je čovek čiji idealizam neprestano dolazi u sukob sa političkom stvarnošću, neko ko veruje u mogućnost suživota uprkos iskustvima koja govore suprotno.

Posebnu težinu toj interpretaciji davao je odnos sa Magnetom, kojeg je tumačio upravo Ijan Mekelen. Njihovo suparništvo počivalo je na suprotstavljenim idejama o moći, diskriminaciji i načinima borbe za ravnopravnost, ali i na zajedničkoj prošlosti i međusobnom poštovanju. Dvojica glumaca, čiji su se profesionalni putevi ukrstili na britanskim pozorišnim scenama, sada su svoje iskustvo koristila da daju emocionalnu i intelektualnu težinu holivudskom spektaklu.

Među svim nastavcima franšize posebno se izdvaja film Logan (2017), u kojem gledamo profesora X daleko od njegove nekadašnje moći i sigurnosti. Ostareo, bolestan i zavisan od pomoći drugih, Ksavijer postaje tragična figura čija ranjivost omogućava Stjuartu jednu od najdirljivijih filmskih interpretacija u karijeri. U filmu koji se bavi starenjem superheroja, gubitkom i prolaznošću, njegovo prisustvo podseća nas da čak ni izmišljeni junaci nisu oslobođeni iskustava koja određuju ljudski život.

Izvan velikih franšiza, od Dine do Green Room

Svesti Stjuartovu filmsku karijeru na Star Trek i X-Men značilo bi zanemariti niz ostvarenja u kojima je pokazivao sasvim drugačije strane svog glumačkog izraza. Još pre nego što je postao kapetan Pikara, pojavio se u filmu Excalibur (1981) Džona Bormana, kao kralj Leodegrans, kao i u Linčovoj adaptaciji Dine (1984), gde je tumačio Gerneja Haleka, odanog učitelja i borbenog instruktora porodice Atreid.

Među njegovim kasnijim ulogama posebno je zapažen Darci Banker u trileru Green Room (2015) Džeremija Solnijea. Kao vođa nasilne neonacističke grupe, Stjuart je sopstvenu prepoznatljivu autoritativnost pretvorio u nešto uznemirujuće. Upravo one osobine koje su Pikara i profesora X činile pouzdanim i dostojanstvenim – smiren glas, odmeren govor i kontrolisani pokreti – ovde postaju instrumenti zastrašivanja.

Postojala je i njegova sasvim drugačija, komična strana. U parodiji Mela Bruksa Robin Hood: Men in Tights (1993) pokazao je spremnost na samoironiju, dok je kroz saradnju sa Setom Makfarlanom, naročito u animiranoj seriji American Dad!, otkrio koliko zabave može pronaći u apsurdnom humoru i karikaturalnim likovima.

Za glumca čija se pojava toliko često povezivala sa dostojanstvom i ozbiljnošću, upravo je spremnost da bude smešan predstavljala još jedan dokaz profesionalne slobode.

Glumac koji nikada nije napustio pozornicu

Godine 2010. kraljica Elizabeta II dodelila mu je vitešku titulu za doprinos dramskoj umetnosti. Do tada je već bio međunarodna zvezda, dobitnik najvažnijih britanskih pozorišnih priznanja i jedan od retkih glumaca koji su uspeli da izgrade podjednako prepoznatljive identitete u klasičnom teatru, televizijskoj naučnoj fantastici i superherojskom filmu.

Patrik Stjuart nije napustio pozorište kada je postao slavan, niti je svojoj popularnosti pristupao kao nečemu što bi trebalo da opravdava pred publikom i kolegama. Vraćao se Šekspiru, Beketu i Pinteru, istovremeno prihvatajući žanrove i uloge koje su mu donosile sasvim nove generacije gledalaca.

U oproštajnoj poruci Mekelen se prisetio i koliko je Stjuart ostao vezan za Jorkšir, uprkos životu u Americi i međunarodnoj slavi. Kao jedno od njegovih najdražih priznanja izdvojio je imenovanje za kancelara Univerziteta Hadersfild, institucije u kraju iz kojeg je potekao. Za nešto više od mesec dana, od 18. decembra, gledaćemo Patrika Stjuarta u filmu Avangers: Doomsday, one last time.

Fotografije: Profimedia