Film “Male žene” bio je jedno od omiljenih zimskih filmskih ali i književnih naslova jer su se mnogi nakon odgledanog Gerwiginog filma vratili na Alcottino delo, ili pak odlučili da ga uzmu u ruke po prvi put. Pored toga što je beskrajno šarmantan i pozitivan (uprkos i nekim tragičnim, nažalost prilično životnim delovima) film je što zbog sjajnog Gretinog vođenja, što zbog dobre glumačke hemije, što zbog kvalitetne priče per se, nepogrešivo živ, savremen i aktuelan iako nam Američki građanski rat nije baš preterano blizak. U tome doduše i jeste stvar. Da je kao priča smešten i u antičku Aleksandriju, ili tamo gde jeste, ili pak savremeni svet, samo ostvarenje bi se u finalu sigurno nešto razlikovalo, ali u suštini verovatno vrlo malo u odnosu na istosti i prepoznavanje koje bi dominirale. Četiri sestre, o kojima s pravom možemo da govorimo kao o tri, od kojih svakoj pripada po jedna osobina, a upravo te sukobljene odlike ličnosti ih čine kompaktnom jedinkom i nesalomivom strukturom. Zato, pored toga što su “Male žene” lepo razrađen i kvalitetan film, podsetile su nas i na nešto još važnije. Na zajedništvo i individualnost. Na značaj ženske grupe i lepotu različitosti, koja se nekako gotovo simbolično kroz istoriju popularne kulture pojavljuje u obliku broja tri.
Tri je moćna brojka, broj razdeljene energije ali i jedinstva, i nije ni čudo što on od uvek postoji u kulturi i što mu se pripisuju magične karakteristike. Brzo premotavanje unazad i setićemo se da u bajkama protagonista obično naiđe na tri vile, dobije pravo na tri pogađanja, ili tri pitanja, ili tri želje. U mitologiji, a samim tim i u umetnosti, postoje Tri gracije kao otelovljenje lepote, šarma, radosti i kreativnosti, i njihova tri opskurna pandana, Tri furije. I frojdovski posmatrano svačije biće podeljeno na tri dela: na id, ego i superego. Tri “karaktera” koja idealno, deluju u međusobnom skladu pa je jedno ono što smo zaista, jedno je naše javno lice, jedno jedno ono što mislimo ili želimo da budemo. Tri je Power pop girls, tri je i Čuvara dragulja ako se iko seća Starle i ekipe, čak i Kardashianove dolaze u broju tri, a o istoriji ženskih trio bendova da i ne počinjemo. Rečju, sve što je važno i snažno u datom trenutku dolazi u troje.
Istorijski posmatrano, mnoga sestrinska trija su se pojavljivala na filmu, kada je bilo neophodno da se istakne ženska snaga kao tamna antimaterija, i njihova okultna moć. Verovatno niko nikada nije čuo niti čitao o dve sestre čarobnice, kao ni o pet, ali o tri, tu već imamo pozamašan spisak od Šekspirovih Čudnih sestara u “Magbetu” do njihovih osavremenjenih verzija. Komedija “Hokus pokus” ili serija “Čari” gde tri sestre veštice pokušavaju da spasu svet (ili barem San Francisko) od zlih bića i demona, ili pak film “Veštice iz Istvika” u kojoj Jack Nicholson kao Daryl Van Horne, đavo glavom i bradom “zavodi” i Michelle Pfeiffer i Susan Sarandon i Cher. Svi ovi filmovi imaju jedan isti problematičan podkontekst koji jasno osvetljava šta kultura i društvo misle o poziciji moći i ženama, a to je očigledno da su jedino moćne, opasne i pretnja kada su zajedno. Koliko god s jedne strane to jeste poražavajuć stav, s druge ga možda na neki način treba razmotriti. Definitivno ne kao de facto, istinu i pravilo, jer tačan svakako nije, ali da, kao podsetnik da povezanost i podrška stvarno osnažuju, i da se od “snažne” ide ka “snažnijoj” samo zajedno.
Jer ženski trio zapravo i ima poseban zadatak. Da razloži sistem i ponovo ga složi. Film “Sati” je jedan od onih kultnih naslova koji su građeni na sistemu tri, gde su tri žene u tri različita vremenska perioda povezane istim romanom, “Gospođa Dalovej” ali je ujedno i sjajan primer onoga što bi Chaka Kan rekla “I’m every woman, it’s all in me”. Prva je sama Virdžinija dok piše roman i pokušava da se izvuče iz duboke depresije, druga je Laura Brown trudna domaćica zarobljena u životnoj kolotečini i nerećnom braku, koja čita roman, a treća Clarissa, koja je svojevrsna gospođa Dalloway smeštena u savremeno doba, ali sve tri su povezane istim sumnjama, istim brigama, istim nesigurnostima.
I zato u svim ovim ostvarenjima, paralelno sa manje ili više uspešnom borbom protiv patrijarhata, treba tražiti isto u različitom, i veliku snagu i potencijale i pojedinaca i zajednice. Junakinje su građene tako da imaju jasno definisane karakteristike, sklonosti, htenja, težnje, osobine, i iako su suštinski neretko potekle iz istog (društvenog miljea, uređenja, porodice…) one su veoma eksplicitno drugačije i svi naslovi su zapravo tu da nas nauče lekcijama o lepotama različitosti koje treba intenzivirati i jednakosti koju ne treba zaboraviti.
Ni jedna jedina perspektiva bilo koje od žena nije ona kojoj je pripisana ultimativna ispravnost i istina. Nema samo jedne tačke u kojoj je sažeta sva istina, niti jednog njenog otelovljenja, a ujedno i svaka jeste najviše u pravu što može da bude. Imati baš ovu brojku, koja nije ni premala ni prevelika, već naprosto dovoljna, zapravo znači imati konstantan podsetnik u kulturi na to koliko su perspektive i solidarnost neophodni. U bilo kom romanu ili filmu, od Čehovljeve “Tri sestre” u kojima je nemoguće ne pronaći se jer su Čehovljevi likovi toliko živi i nesavršeni da su gotovo od krvi i mesa, pa sve do najnovijih “Čarlijevih anđela” (koji u istoj rečenici sa Čehovom mogu samo da crvene), svi likovi opstaju baš zato što su jedinstveni i drugačiji, zato što nisu bezlični amblem za ženu, nego žena i individua po sebi. Svaka je solo čin, monodrama, ali ona postavljena u trougao sa još dve jednako značajne, i ni jedna strana tog trougla ne sme da ostane bez potpore, da ne bi sve otišlo dođavola – zato što razumeti i podržati drugu ženu znači razumeti i podržati sebe.
