Povezano
Priča o Ejmi Vajnhaus je priča o vanserijskom glasu i talentu, muzici koja ostaje za sva vremena i albumima kojima ćemo se zauvek vraćati – ali je takođe i priča o mraku muzičke industrije, surovosti medija i dehumanizaciji.
Kada danas pustimo njen najpoznatiji album, Back to Black, zvuči jednako čudesno kao kada smo ga čuli prvi put, pre 20 godina, 2006. Njen glas, kantautorski rad, muzički i vizuelni stil, kao i sam stav, bili su istinski jedinstveni. Iz nje je isijavao nepatvoreni, čisti talenat.
Uspon Ejmi Vajnhaus počeo je samo tri godine ranije, 2003, kada je izbacila debi album Frank – stilski spoj džeza, soula i fanka koji je oduševio kritiku. Iako joj nije donio planetarnu slavu preko noći, prodat je u 300.000 primeraka u Velikoj Britaniji i iznedrio je četiri singla koja su se našla na top-listama; pored toga, doneo joj je i nominaciju za prestižnu nagradu Mercury Music Prize, kao i nominaciju za nagradu BRIT.
Očekivanja od albuma Back To Black bila su ogromna; ipak, niko nije mogao da predvidi koliko će biti radikalno drugačiji, kako u pogledu zvuka, tako i po svojim temama. Bezbrižnu atmosferu njenog debi izdanja na Back To Black zamenile su znatno mračnije, autobiografske nijanse, koje su istraživale emotivni prevrat kroz koji je Ejmi prolazila nakon raskida sa svojim dečkom, Blejkom Filder-Sivilom.
Ali, više od toga, Back To Black je zauvek promenio ono što pop muzika može da bude.
Kako je Ejmi snimila jedan od najboljih albuma svih vremena
Back To Black je bila prva pesma koju je Emi napisala i snimila za svoj drugi album. Nastala je u martu 2006. godine, kada su je ubedili da se sretne sa Markom Ronsonom u njegovom studiju u njujorškom kvartu Grinič Vilidž. Po dolasku, pomislila je da je Ronson samo tonac.
Ipak, njih dvoje su razgovarali, zbližili se kroz zajedničku ljubav prema muzici, a već sledećeg dana Ronson je imao spreman početak pesme za nju, čega se za časopis MOJO prisetio 2010. godine: „Smislio sam taj kratki pijanistički rif, koji je postao harmonijska osnova strofe za Back To Black„, prenosi uDiscoverMusic.
Ejmi je bila oduševljena Ronsonovom idejom; brzo je napisala tekst inspirisan onim kroz šta je u tom trenutku prolazila, a potom su snimili demo verziju. Bila je brutalno iskrena autorka tekstova koja je sa lakoćom prelazila iz jednog emotivnog stanja u drugo. Umela je da bude eksplicitna i odsečna; duhovita, oštroumna i drska; a u isto vreme duboko osećajna i dirljiva.
Kada bi zakoračila na scenu, svi su govorili o njenom moćnom glasu. Imala je glasovne mogućnosti izvođača poput Sare Von ili Ete Džons, sposobne da iznesu ode izgubljenoj ljubavi, neuzvraćenim snovima i razarajućim raskidima. I iako su takve pevačice postojale i pre nje, retko su dobijale priliku da stvaraju svoju muziku, jer su izdavačke kuće i producenti uglavnom tražili nešto komercijalnije.
Uspeh albuma Back To Black je to promenio, pa su izvođači poput Dafi, Adele, pa čak i Lejdi Gage, privukli veliku pažnju upravo nakon njenog ogromnog uspeha. I Dafi i Adel izdale su svoje debi projekte 2007. godine, samo godinu dana nakon Back To Black, donoseći moćni britanski zvuk širokoj publici.
Pre nego što je Back To Black objavljen, Filder-Sivil je ostavio Ejmi da bi se vratio bivšoj devojci, a pevačica je osećala potrebu da iz svih tih loših osećanja stvori nešto dobro. Pesme poput Love Is A Losing Game i Tears Dry On Their Own govore o njenom krhkom emotivnom stanju tokom stvaranja ploče i o tome koliko joj je on nedostajao. Njih dvoje su se kasnije venčali, ali su se razveli 2009. godine, piše Grammy.
Danas se pop pevačice poput Olivije Rodrigo, Tejlor Svift i Selene Gomez hvale upravo zbog pesama o raskidima, momcima i emotivnoj šteti koju nanose partneri. Ejmi svakako nije bila prva koja je pevala o slomljenom srcu, ali je nesumnjivo bila jedna od najboljih.
Hrabrost albuma Back To Black nikada neće biti zaboravljena. Pevačica nikada nije pokušavala da bude bilo ko drugi do ona sama, spremna da razotkrije svoje najdublje mane u ime muzike, koju je smatrala svojom terapijom.
Četiri godine nakon njene smrti, objavljen je dokumentarni film Asifa Kapadije pod nazivom Amy, koji je detaljno prikazao ne samo njeno odrastanje, već i njenu borbu sa slavom i zavisnošću. Film je osvojio 30 nagrada, uključujući Oskara za najbolji dokumentarni film i GRAMMY za najbolji muzički film.
Takođe je izazvao gnev kod mnogih – ne zbog načina na koji je prikazao Ejmi, već zbog toga kako su se drugi ophodili prema njoj, bilo da je reč o britanskoj štampi ili ljudima koje je smatrala bliskim. Danas, možda upravo zbog Ejmine priče, publika deluje znatno spremnije da pruži razumevanje i podršku svojim omiljenim izvođačima – bilo da je reč o zalaganju za ukidanje starateljstva nad Britni Spirs ili saosećanju sa ličnim borbama Demi Lovato.
Naslovna fotografija: PHILIP HOLLIS / Shutterstock Editorial / Profimedia