Album koji je spasio pop muziku
Don't explain yourself 'cause talk is cheap...
Madona se vraća – i to nadogradnjom jednog od najboljih albuma u svojoj karijeri. Najveća pop zvezda svih vremena zvanično je objavila da će njeno sledeće izdanje biti nastavak Confessions on a Dance Floor iz 2005. godine i stiže na leto, 3. jula.
Tim povodom, red je da se osvrnemo na album koji je pre skoro 20 godina (još jednom) redefinisao Madoninu karijeru i na neki način „spasio“ pop muziku tog vremena. I kad kažemo baš „spasio“ namerno koristimo religijsku referencu, jer Madona nikad nije bežala od pametne provokacije. A njena muzika je sigurno bila poput duhovnog iskustva brojim ljudima širom sveta – posebno zbog poruke slobode i bezrezervnog prihvatanja koju je uvek nosila.
Zašto je Confessions on a Dance Floor toliko veliki?
Album uz koji čitav svet i dalje đuska
Pre 20 godina, Madona je iza sebe imala album koji se najgore prodavao u njenoj karijeri – American Life. U to vreme, reditelj Lik Beson joj je pristupio sa idejom za film o ženi koja putuje kroz vreme, zaustavljajući se u različitim epohama dvadesetog veka.
Madona je sarađivala sa Stjuartom Prajsom, britanskim di-džejem i producentom u usponu, na pesmama za tu ideju, ali nakon što je pročitala scenario, shvatila je da to nije za nju.
„Prošla sam kroz toliko muzike sa različitim tekstopiscima i bila sam veoma razočarana što sva moja kreativnost nije imala izlaz“, rekla je za magazin Attitude 2005. godine.
Posebno su je privukle pesme koje su uhvatile energiju disko ere sedamdesetih, od kojih su neke postale temelj za Confessions on a Dance Floor.
Htela je da sarađuje sa francuskim elektro producentom Mirvaisom (Mirwais), svojim saradnikom na albumima Music i American Life. Njih dvoje su razvili nekoliko obećavajućih numera, ali se Mirvais na kraju povukao iz projekta iz ličnih razloga.
Zato se ponovo okrenula Stjuartu Prajsu, ali je i dodatno proširila tim angažovanjem dva švedska producentska dua: Bloodshy & Avant (najpoznatijih po pesmi Toxic Britni Spirs) i Bagge & Peer, koji su radili na pesmi All Nite (Don’t Stop) Dženet Džekson, piše Billboard.
Madona i Prajs su koproducirali većinu pesama. Rezultat je bilo izdanje prožeto disko ritmovima, ali prožeto avangardnim švedskim popom, francuskim hausom i britanskim elektro-diskom; uz suptilne reference na Pet Shop Boys, Depeche Mode i Daft Punk. Zvuk je bio nepogrešivo evropski, a opet pametno krojen da privuče američku publiku.
Jedne kasne noći, dok se Stjuart Prajs vozio iz Liverpula za London nakon di-džej seta, na radiju je krenula pesma Gimme! Gimme! Gimme! (A Man After Midnight) i odmah mu privukla pažnju. Pomislio je da bi od nje mogao da napravi odličan sempl. Na svom sledećem nastupu, Prajs je eksperimentisao tako što je napravio loop od glavnog rifa, provukao ga kroz filter i dodao zvuk sata koji otkucava.
Nekoliko dana kasnije, Madona je Prajsu rekla kako želi da njen album zvuči kao „ABBA na drogama“, prema knjizi Lusi O’Brajan Madonna: Like an Icon. Prajs joj je pustio ono na čemu je radio. Madona je odmah prepoznala melodični potencijal. Napisala je strofe za oko 10 minuta i brzo snimila demo. Taj prvi snimak postao je verzija koja se našla na albumu.
Ponovo se povezujući sa klupskom scenom, gde je njena karijera prvobitno i započela, Madona je album promovisala kroz seriju intimnih promotivnih nastupa. Kada je krenula na turneju, uložila je velika sredstva u najsavremeniju zvučnu tehnologiju i dizajn produkcije.
Turneja Confessions, koju je Billboard 2024. godine proglasio njenom najboljom ikada, zaradila je 194 miliona dolara od 1,2 miliona posetilaca. Kada je okončana 2006. godine, to je bila, za to vreme, koncertna turneja ženske umetnice sa najvećom zaradom u istoriji.
Kako piše Ana Cláudia Paixão za Medium, Madona nije izmislila disko ili elektro-pop, ali je 2005. godine učinila ono što je uvek najbolje radila: destilovala je duh trenutka i vratila ga nazad, utisnutog njenim ličnim pečatom. A u to vreme, svetu je bilo potrebno da ponovo pleše.
Budući da je poznavalac popularne muzike, Madonino najveće delo je istovremeno kreativno i derivativno. Iako je originalna, ona je takođe umetnica koja stvara dela aproprijacijom drugih umetničkih radova. Uprkos tome što je pionirka u dens muzici, ona stoji na ramenima umetnika kao što su Dona Samer, Glorija Gejnor, Dajana Ros, Telma Hjuston, Chic i Silvester, koji su stvorili neke od najvažnijih dens numera sedamdesetih godina, kako ukazuje Pop Matters.
Iako Confessions on a Dance Floor uživa u kiču i kemp estetici disko muzike – a Madona je, ako išta, kraljica kempa – iza te muzike stoje ogromna veština i zanatsko umeće, što je zapravo i značenje naslova albuma.
Kako je sama objasnila: „Zato sam ga nazvala Confessions on a Dance Floor … Većina ljudi izjednačava dens muziku sa nečim laganim i površnim; to je samo zabava. To je u redu, ali ja ne mogu da napišem 12 pesama ni o čemu. Moja osećanja ili moj pogled na svet se neminovno ušunjaju u njih.“
Više od dve decenije kasnije, Confessions on a Dance Floor ne stoji samo kao jedno od njenih najvećih dela, već i kao jedan od besprekorno produciranih albuma moderne pop muzike.
Naslovna fotografija: MICHAL CIZEK / AFP / Profimedia