LADYTRON ZAUVEK: Slušali smo novi album i donosimo utiske

Iako je prošlo nekoliko meseci od zvaničnog izlaska, nikako ne smemo zaboraviti na ovo fantastično izdanje. Muzika britanskog benda Ladytron se prirodno vezuje za BURO. stranice. Nekako je to ta estetika, emocija i zvuk koji se savršeno uklapa u svaki tekst ovde objavljen.

Ladytron je predstavljao veoma važnu pojavu na alternativnoj/indi, ali i mejnstrim sceni u prvoj deceniji dvehiljaditih. U to vreme dominirale su mešavine elektronike, hausa, tehna, a na radio stanicama je u nebesa uzdizan elektrokleš (electroclash).

U Njujorku je došlo do ukrštanja diska i panka, dok su se na evropskom kontinentu pojavili bendovi inspirisani preispitivanjem elektro i elektropop nasleđa sedamdesetih i osamdesetih. Posebno mesto na ovom našem tržištu, tada u kreativnom i medijskom zanosu što se muzičkog fokusa tiče, zauzimao je bend Ladytron.

LADYTRON ima jedan od najboljih albuma godine

Lično, muziku ove grupe vezujem za jedan od najdivnijih perioda mog profesionalnog rada u to vreme na programu „DJ Radio 949 Studija B“, pa Ladytron uvek izmami osmeh i po koju suzu. Postojala je i još jedna, jača veza sa publikom ovde.

Mira Aroyo je poreklom iz Bugarske i često je u pesmama koristila svoj maternji jezik, što je nama bilo posebno blisko. Postala je naša elektro heroina iz komšiluka, čiji je glas podsećao na Anju Rupel. Uz nju bend su činili i čine Helen Marnie (glavni vokal i sintisajzeri), Daniel Hunt (gitara, sintisajzeri, vokal i produkcija) i Reuben Wu (sintisajzeri) koji je zvanično napustio grupu 2023. godine.

Treba istaći da je Ladytron u četiri navrata nastupao u Srbiji, a prvi put naravno na Exitu 2005. godine. Naš mali radijski tim se tada sreo sa bendom i uradio intervju pa im tom prilikom ukazao na muziku jugoslovenske grupe Videosex.

Nismo imali pametne telefone pa susret nismo ovekovečili, a i audio kaseta sa razgovorom se negde u nadolazećoj digitalnoj revoluciji izgubila. Iako je tokom godina hajp oko benda (kao i mnogih iz tog vremena) splasnuo, Ladytron su sve vreme izdavački i koncertno aktivni, neka nova publika ih sama otkriva i u njih.

Bila bi šteta da propustite susret sa osmim studijskim albumom ovog benda.

„Paradises“ (Nettwerk) je apsolutno jedno od najuzbudljivijih muzičkih izdanja u ovoj godini. Potpuno svež, inovativan, dinamičan, zanosan, aranžmanski očaravajući, melodijom i ritmom ispunjen, oduzima dah do poslednje sekunde svog trajanja.

Na njemu se prepliću emocije, bitovi i glasovi koji mame vodeći vas direktno na podijum za igru. Za razliku od poslednjih nekoliko albuma, „Paradises“ insistira na kraftwerkovskom „Tour de France“ izrazu, počecima ambijentalno-klupske elektronike na Ostrvu sa bendovima poput Orb i Orbital, ali i onim što je Ladytron radio na albumima „Witching Hour“ (2005) i „Velocifero“ (2008). Govoreći o diskografiji benda, on na svakom albumu uspeva da isporuči kolekciju pesama koje će redom na svoj način privući vašu pažnju.

Možda će neke od njih postati hitovi među indi-elektro-pop zanesenjacima, neke će te lično zavoleti, ali sigurno nijednu nećete poželeti da preskočite tokom preslušavanja.

U ovom trenutku jedino mogu da se setim da je tako nešto poslednji put pošlo za rukom grupi Duran Duran.

Onda i ne čudi što je, govoreći o bendu Ladytron, legendarni Brian Eno svojevremeno izjavio: „Ladytron je, za mene, najbolji bend engleske pop muzike. To je ona vrsta grupe koja se zaista pojavljuje samo u Engleskoj, sa tom duhovitom mešavinom ekscentričnog umetničkog zabavljanja i oblačenja, ali sa potpunom svešću o tome šta se generalno dešava u muzici danas, što je nekako isprepleteno i utkano u nešto sasvim novo.“

Vreme bendova kao što je Ladytron nikada neće proći.

Njihova muzika vremenom može i ne mora biti relevantna. Čini mi se da je ipak mnogo važnije to što ako vas pronađe ili je pronađete sami, postaćete njen fan zauvek.