Zubi su pank kakav smo čekali! „Jedna iskrena pesma kaže više od 10 razgovora“
Zubi kidaju!
Povezano
Ukoliko bi 2025. godina u Srbiji trebalo da se sažme u jednu senzaciju, to bi definitivno bio bruksizam. Stiskali smo zube na ulicama, čitajući vesti, u nama se nakupilo toliko besa da smo poželeli da grizemo. I onda smo dobili bend koji je uspeo da svu tu sirovu energiju kanališe, onako kako to samo muzika može.
Zubi su najzanimljiviji (i najuzbudljiviji) nov sastav na domaćoj sceni, koji čine Dušan Prentović za bubnjevima i Bojan Vuković (poznat i kao DJ Rasheed). Njihov debitantski EP, genijalno nazvan „Bruksizam„, prava je ekplozija zvuka i žanrova, a nedavno su objavili i novi singl „Mi smo psi„, kao najavu pred drugi album, koji se očekuje uskoro.
Od početka do kraja „Bruksizam“ je nabijen, napaljen, psihodeličan i slojevit, uprkos tome što traje svega 13 minuta. Tekstovi udaraju jako i precizno, praćeni muzikom koja se rastače i raspada, s melodijama koje se uvlače po kožu. A tek uživo, Zubi pokazuju koliko kidaju, što smo imali priliku da čujemo na Changeover Switch festivalu.
U iščekivanju novih nastupa i sledećeg albuma, Zubi nam otkrivaju kako stvaraju soundtrack za život na ivici ambisa i šta je za njih pank – ali nam daju i nekoliko muzičkih preporuka.
Zubi o „Bruksizmu“ i svemu što dolazi
„Bruksizam” živi svoj dosta jak život već godinu dana. Kako sada gledate na album, koje perspektive vam je otvorio?
Kad smo ga završavali, delovao je kao dokument jednog konkretnog životnog perioda. Sad vidimo da je postao nešto šire od toga. Otvorio nam je vrata ka publici koja možda ne sluša nužno ovakav zvuk, ali prepoznaje iskrenost i direktnost. Takođe nam je pokazao da možemo da budemo još slobodniji u kombinovanju žanrova i ideja.
Za mene je „Bruksizam” album koji najbolje opisuje 2025. godinu u Srbiji. Možete li da nam otkrijete tačne trenutke u kojima su pesme nastajale?
Većina pesama nastajala je u haosu, između svakodnevnog života, veza, posla, vesti koje su stizale sa svih strana i katarzičnog osećaja da sve stvari jurnjaju ka ambisu. Neke su nastale iz vrlo konkretnih situacija i razgovora, a neke iz nagomilanog osećaja frustracije. Nismo pravili album o jednoj godini, ali se ispostavilo da je ta godina ostavila veoma jak otisak na njemu.
Možete li nam reći nešto više o poslednjem singlu, ali i remiks trakama koje ste objavili ove godine?
Poslednji singl nam je bio prilika da malo nagovestimo novi album. Remiksi su bili zabavan eksperiment. Odlično je čuti kako drugi ljudi razumeju naše pesme i šta iz njih izvlače.
Rekli ste da su vam prvi nastupi uživo bili izazov, ali i poligon za igru. Sad kad ste malo iskusniji, kako to izgleda i kako će dalje evoluirati?
Naučili smo da verujemo pesmama i publici. Verovatno ćemo nastaviti da eksperimentišemo sa formom, vizuelnim elementima i spontanosti. Najgore što može da se desi bendu je da postane predvidiv.
Kažete i da je u vašem zvuku „pank više kao ideja, ne nužno kao žanr ili BPM”. Šta je danas pank i kako živeti pank?
To je odbijanje da prihvatiš stvari zdravo za gotovo. To je spremnost da uradiš nešto sam i da preuzmeš odgovornost za ono što govoriš. Nije stvar u tri akorda ili određenoj brzini. Pank je kada napraviš nešto uprkos tome što ti svi govore da ne može ili nema smisla.
Na albumu referišete na The Stooges — koji još umetnici su oblikovali vaš zvuk i stav?
Pored The Stooges, volimo Chat Pile, Sleaford Mods, Death Grips, Fugazi, Beastie Boys… ali jednako su nam važni filmovi koje gledamo, razne knjige, razgovori sa ljudima i svakodnevni život.
Rekli ste: „Ljudi su gladni pesama koje ne bulazne nešto besmisleno nego govore direktno”. Gde je danas „angažovana” muzika u Srbiji — i zašto je važno da opstaje?
Uvek će biti ljudi koji imaju potrebu da kroz umetnost komentarišu stvarnost. Važno je da opstaje zato što muzika nije samo zabava, ona može da bude svedočanstvo, pitanje, protest ili podrška.
Nekad jedna iskrena pesma kaže više od deset ovakvih razgovora.
Takođe mi je privukla pažnju rečenica „nema neke velike granice između introspekcije i besa prema svetu”. Na koji način vi čuvate unutrašnji svet od svega što nas okružuje i što živimo? Može li se sačuvati? Treba li se sačuvati?
Ne znam da li ga treba potpuno sačuvati. Ako ga previše zaštitiš, prestaje da se razvija. Važno je imati prostor za sebe, ali je jednako važno ostati otvoren za ono što se dešava oko tebe. Muzika nam je jedan od načina da obradimo stvari umesto da ih guramo pod tepih.
Šta gledate i čitate? Možete li da nam „otkrijete” nekog s domaće scene ko kida?
Gledamo sve od dokumentaraca do ekstremno loših horora, a čitamo fikciju, eseje i šta god stignemo. Što se domaće scene tiče, ima mnogo ljudi koji rade sjajne stvari. Ako si čudak koji pravi kul stvari za druge čudake, onda se apsolutno razumemo bez ijedne progovorene reči.
Fotografije: Angela Khoptyuk