Predstava „Ovaj će biti drugačiji“ u režiji Đurđe Tešić, a po tekstu Staše Bajac, Atelje 212, na koju sam došla po preporuci kolega: „Obavezno idi da vidiš“. U predstavi igraju: Milica Janevska, Ana Mandić i Sofija Juričan (koja menja Tamaru Dragičević).
„Ovaj će biti drugačiji“ je najavljen kao postdramska bajka. Tekst je pobednička drama petog Hartefaktovog redionalnog konkursa za regionalni savremeni domaći dramski tekst.
Tri junakinje su na sceni. Priča se otvara furiozno i intimno u isto vreme.Tri glumice sa velikim lutkama-medama u naručuju, velikim kao one same, otvaraju scenu. Dve od njih tri su u uzanim pantalonama i kratkim majicama, vrsti ansambla sa leopard šarom, u viskokim petama i sa perikom, odnosno ekstenzijama u kosi. Dve od tri imaju i ekstenzije na noktima. Samo treća, zlatokosa, stoji u sredini – u zlatnom uzanom kostimu, istina na visokim potpeticama, ali bez ekstenzija na noktima i bez fingiranih grudi i kukova. Ali i ona u naručju ima ogromnog medu. I nada se „da će biti drugačiji“.
Elem, njih sve tri traže partnera. Onog koji će ih nadopuniti i doneti im materijalnu i emotivnu sigurnost. Devojci u sredini – Ivani (Ana Mandić) starija koleginica objašnjava da mora imati ekstenzije u kosi i preduge veštačke nokte, mora se po strogo zadatim pravilima bez skrupula boriti za svog čoveka.
I tu u toj transformaciji se otvara priča. Atmosfera je noćnog kluba sve vreme i neke ne baš dobre vodke koja se pije i sudbine koja se u zubima, odnosno petlji, odnosno srcu nosi. Koma Staše Bajac nastaje u našem vremenu i govori iz istog. Na jedan način ono što je prvi utisak jeste da se suočavamo sa reziduama 90-tih – sa nemanjima posttranzicijskog društva, ali kako su naše junakinje devojke koje se jednako ugledaju na naše estradne zvezde koliko i na Kardashian estetiku, onda možemo konstatovati da je čitav svet izašao iz zgloba. I svi mi toj nezgodi svedočimo. Staša Bajac donosi priče tri mlade žene koje se prepliću i upliću, donosi jedan bluz, u kojem negde iza nazalno slutimo Petriju, jednako koliko i Almodovarovu Pati Difuso u balkanskoj verziji koja u sebi nosi sopstveno nasleđe.
Dramaturškinja Jelena Mijović ta tri glasa smešta u skladno i snažno sazvučje kojem se smejemo i sa kojima saosećamo.
Sve tri glumice Ana Mandić, Milica Janevski i Sofija Juričan donose svoje junakinje na scenu snažno, duhovito, autentično, blisko, jer zapravo idu iz arhetipa i nesporazuma, dotiču sve neuralgične tačke koje po nasleđu nosimo.
Govore o izostanku prave komunikacije, o nemanju nikakve komunikacije u seksu, o izneverenim i pogrešnim očekivanjima, o potrebi da se druga strana samo nadigra, da joj se svesno ili nesvesno vrati za povređivanja. U najkraćem, govori o pogrešnoj postavci stvari unutar partnerskih odnosa koja nas gura u ambis i otuđenost. Scenski pokret Marije Kalafatić definiše samu igru. U jasnoj igri i beskompromisnosti samog teksta otvara se ključ koji potresno i duhovito vodi publiku do katarze.
Kostim Maje Marković markantno i jasno slika čitav jedan svet i upravo nam tako pokazuje da junakinje možemo biti sve mi – čak i kad je kostim smireniji, manje, da tako kažem, transparentan. Čak i kada je „lov“, uslovno rečeno suptilniji, manjak komunikacije i mimoilaženje je praktično jednako.
Scenografija Siniše Ilića tačno nas nosi u jedan klub koji jednako pušta turbo folk, ima neonsko osvetljenje i u koji kad uđete imate utisak da svi piju samo vodku i to samo bušenu, iako to verovatno nije istina. Scenografija nas vodi u autentičan i gotovo mističan kemp svet našega doba, a nju prati Muzika Vladimira Pejkovića koja na svojevrstan način zaokružuje predstavu.
„Ovaj će biti drugačiji“ je jedan duhoviti i tužni bluz, jedna iskrena borba nošena pogrešnom perspektivom. Jedna dirljiva priča koja nas pažljivo i duhovito vodi do uvida – da je važno, dok još nije kasno, da preispitamo, možda, na prvom mestu, koliko volimo sami sebe. Kako bismo na miru stigli do Drugog.
