Objektivno posmatrano, pored sitnih radosnih vesti i malih zadovoljstava, 2020. je bila totalno bezvezna godina. Razlozi za to mahom potpadaju pod široki termin zvan “pandemija” koji se dalje grana u sve neverovatne situacije i stanja u kojima smo se našli. Ako se nešto dobro i dogodilo u ovoj godini to je što ruku na srce nismo ni imali mnogo gde oko sebe da se okrenemo, jer gde god se okreneš neka katastrofa, pa smo se konačno, stvarno posvećeno okrenuli sebi. Što bi rekao poznati gradski grafit “ako nemaš kome dođi sebi”. Došli smo sebi tako što nas je mnogo vremena provedenog kod kuće nateralo da više kuvamo, zdravije se hranimo, promenimo neke navike i počnemo ranije da ustajemo, imamo dnevne i noćne beauty rutine kakve i treba da budu a ne zbrzane ili preskočene. Jednom rečju, tačnije u dve, self-care i wellness su postali alfa i omega pandemijskog života i sva je prilika da ćemo tim putem nastaviti i u post-korona svetu.
Nije to ni nelogično ako se uzme u obzir to da smo se prvi put osećali ovako ugroženo, uplašeno i nepredvidivo izloženo, ali nije ni promena koja se dogodila preko noći. Još 2013. godine Forbes je objavio da je promena u percepciji kupaca i te kako primetna i da zdravlje i wellness postaju mnogo značajniji ljudima nego bilo koje materijalno dobro. Izgledati sjajno, osećati se dobro i udobno, i spavati kvalitetno postao je novi luksuz koji želimo svi, i te fraze se ne odnose samo na “zdravlje” kao odsustvo bolesti, već više na jedno holističko, sveukupno stanje u kom će naš um, naše telo i naš duh biti u balansu. Stanje u kom oni sarađuju i u kom nam je udobno u koži u kojoj se nalazimo i želimo da radimo na tome da tako i ostane. Iste godine to je potvrdio i Jack Ma, direktor i osnivač Alibaba platforme, rekavši da “današnji kupci žele da budu zdravi i srećni bez obzira na to ko su i koliko novca imaju. Osećati se dobro i tako i izgledati je među prioritetima naših kupaca koji pokazuju mnogo više interesovanja za aktivnosti koje promovišu sveukupno dobro osećanje nego za bilo šta drugo.”
Tako je, malo po malo luksuz koji poznajemo zamenjen onim koji tek otkrivamo, a bila je potrebna emotivno i fizički posebno iscrpljujuća godina da se zdravlje i lično zadovoljstvo konačno i uspostave kao vrhunske vrednosti ka kojima težimo
Istina doduše jeste da je ovaj “novi luksuz” neke 2017. godine kada se dogodio aposolutni boom luksuznih ritritova, zelenih smoothija i detox sokova koji koštaju papreno kada se zbroje na mesečnom nivou, dosta zaličio na onaj stari, i da je sve zvučalo kao nešto što je privilegija samo odabrane elite. Kao jedan beskrajno veliki karusel skupih, spiritualno nasrtljivih i naučno diskutabilnih strategija u koje su oni koji su to sebi mogli da priušte i bežali. Joga, suplementi, režimi sređivanja kuće i uma, silent retreats, različite vrste dijeta, netolerantnosti na hranu, specijalni režimi, intermittent-sokovi-voda- pomorandže-dijete, pa sve ispočetka.
Međutim, svakako je bilo veoma iznenađujuće kako brzo se wellness (štagod to sve značilo a može da znači mnogo toga) uspostavio kao centar naših težnji, asipracija, fantazija, i iskrenih želja i zato, ma kako u početnom talasu izgledalo, kada se govori o “novom luksuzu”, pre nego o novcu, govori se o „luksuzu“ kao sinonimu za ono ka čemu se teži, a ovakav preokret u prioritetima je prvenstveno prouzrokovan smenom generacija.
Generacije pre naše su zbog tadašnjih opštih socio-političkih stanja bile opterećene sticanjem, investiranjem, čuvanjem, dok smo mi u dobu prekarnog rada, potplaćenih poslovnih pozicija i sagorevanja na istim mnogo svesniji da je sve materijalno i te kako prolazno
Poslovi su nam nestabilni, plate varljive, svakodnevice turbulentne i milenijalsi su, kao generacija koja odrasta i živi u najturbulentnijim vremenima, doneli tektonsku promenu u prioritetima. Rođeni u vreme rapidnih promena i velikih slomova, 72% milenijalsa bira da im prioritet bude sopstveno iskustvo (putovanje) ili zdravo i stabilno mentalno i fizičko stanje (zdrava ishrana, odlazak kod terapeuta, u teretanu…). U prevodu, nije da ne želimo i brendirane krpice, i dobre parfeme, i generalno stil života koji bi uključio glamur, egzotiku i sve superlative kojih možemo da se setimo, ali kao generaciji koja živi kako živi, istinski čeznemo samo za jednim. Za mirom i stabilnošću. Ali ne onim opštim, već onim koji dolaze iz činjenice da smo dobro sami sa sobom i da nas to i ohrabruje.
Tako da, da li zaista govorimo o “luksuzu” kada govorimo o self-care i wellness rutinama? Ne. I to ne znači da još uvek nema basnoslovnih cifara za koje nam se obećava bolje sutra, zdravije danas, i bez trauma preboljeno juče, već znači da sve (u nedostatku boljeg termina) well-being (r)evolucije mogu da se događaju i bez prevelikog finansijskog preduslova.
Naravno da je retreat na Baliju od nekoliko hiljada evra sjajna stvar ali je još bolje naći taj isti retreat u samom sebi u svoja lična četiri zida jer to znači da će uvek tu ostati. nešto kao “everywhere you go, always take the weather with you” princip
Uostalom, ne treba zaboraviti na stvarnu suštinu i to da su počeci self-care pokreta bili daleko više politički. Ne treba zaboraviti da je self-care počeo kao praksa radikalne nege, kao produkt radikalno feminističkih klinika u kasnim 60-im kada je određeni broj doktorki školskim autobusom krenulo duž Kalifornije da edukuje žene o njihovoj sopstvenoj anatomiji. Ne treba zaboraviti da je self-care imao mnogo veze i sa zdravstvenim centrima koje su organizovali Crni Panteri za onaj deo populacije koji je bio ignorisan od strane medicinskog establišmenta. Nije imao nikakve veze sa masažama i manikirom koliko sa brigom o pojedincu u njenom najširem smislu i potrebom da se nadomesti ono što nedostaje. Tako ga treba i praktikovati kao neverovatno fleksibilan termin kao što jeste. Kao dovoljno sna, kvalitetnu ishranu, meditaciju, rađenje stvari koje mi lično volimo makar to bilo i gledanje tinejdž filma iz 80-ih, bavljenje nekim hobijem, vežbanje kako glasnije da kažemo “ne”, izbacivanja toksičnih ljudi iz života i sa mreža. Ne nužno kao luksuzni izlet nego kao osvajanje prostora za sebe koji nam niko neće dati dok ga sami ne izborimo.
