Možda će vam se na prvi pogled učiniti da kasnim(o) sa tekstom na ovu temu pošto vest o tome kako je “Supermodel iz devedesetih unakažena estetskom procedurom” datira iz septembra prošle godine, a ekskluzivne fotografije za tabloidni magazin kom je na tu temu dala prvi pravi intervju imaju već skoro mesec dana.
Možda.
Osim što ovaj tekst nije i ne treba da bude vest.
Linda Evangelista pripada mom ličnom panteonu bogova pop kulture i njeno odsustvo iz “drugog kruga” karijera supermodela sam itekako primetila
Videla sam i ne baš tako prijatne za oko paparaco fotografije nakon kojih mi je bilo potpuno jasno zašto se, recimo, nije pojavila na Versace pisti ali nikada nisam imala potrebu da to komentarišem.
Ponekad mi se čini da je sve vezano za priču o godinama kod žena ali i toga kako se žene sa svojim godinama nose, jedno prosto mlaćenje prazne slame slično raspravama o politici pred razlaz na slavi (ili svadbi): svi sa ukopaju kao magarci u svoje stavove i zatežu na svoju stranu. Nikom ne pada na pamet da iole proba toleranciju, a na kraju se rasprava završava tako da su svi učesnici još ostrašćeniji, još ubeđeniji i pri tom isfrustrirani i ljuti. Neka, hvala.
Na svu sreću, ova apatija me ne hvata često već jednostavno kad sam umorna od ljudske gluposti i kad uključim svoje mehanizme odbrane, a sebe stavim sebi na prvo mesto, gde i zaslužujem da budem. Kada se malo oporavim i vratim toj sebi na zasluženom prvom mestu, vraća mi se i volja da se borim protiv nekih stvari koje su masovne i realno zastrašujuće na bar nekoliko nivoa.
Ovaj put, neću da se dotičem toga kakav nam je kolektivan stav i osećaj prema ženama koje stare, niti o tome da su bore sudbina gora od smrti.
Danas – i svaki drugi dan – ono što me posebno trigeruje jeste opšti način pristupanja estetskim procedurama.
Da se razumemo, svako ima pravo da od svog lica ili tela pravi šta želi, baš kao što ima pravo i da menja frizuru ili boju noktiju. Ali. ALI.
Zastrašujuće profitabilna industrija zasnovana na sada već kolektivnom osećaju nesigurnosti učinila je da nam se sve čini dostupnim i lako izvodljivim, ubedila nas da “postoji besplatan ručak”, da za ono što radimo nećemo nikada platiti cenu.
Nisam nikakav fan serije “The Witcher” ali trenutak na nekom početku kada Yennefer u inat svima traži nekom tamo magu da joj ispravi grbu i učini je lepom (da, znam, cela serija je banalna stilska vežba opštih mesta) i za to mu svesno daje svoju matericu i odriče se mogućnosti da ikada rodi pre nego što je uopšte u stanju da pojmi čega se odriče, jeste odlična metafora panične opsesije lepotom. Cena uvek postoji.
Pored toga što postoji, nikada ne znate kada će vam i kako doći na naplatu. Problem nastaje u trenutku kada ste uvereni da je sve bezazlenije nego što izgleda, kada ogreznete u svoj osećaj ljudske moći da manipulišete svime, kada izgubite osećaj da je nivo te manipulacije često u domenu iluzije – i potpuno nerealan.
Estetske procedure nisu problem. Problem jeste način na koji i se pristupa.
Injectibles bilo koje vrste, hemijski pilinzi i laseri, ultrazvuk i radiofrekvencija, hirurgija… Sve su ovo stvari koje itekako imaju svoje mesto, koje mogu dati odlične rezultate i koje svakako imaju pozitivan uticaj na život onih koji ih koriste. Neke od njih koristim i sama, neke su u planu, da se ne lažemo.
Moralno, ne vidim nikakvu razliku između farbanja kose i hemijskog pilinga ili botoksa, lasera ili čak noža. Manipulacija je manipulacija, ona je lična stvar i u njoj nema ničeg a priori lošeg (osim kada se njom ne maskira psihološki problem, ali to je druga važna priča).
Loše je to što se negira agresivnost ovih manipulacija, kao i njihove eventualne posledice. Na sličan način kao što neki Instagram doktori prikazuju nerealne slike toka oporavka, od modrica pa do rezova i ožiljaka.
Preko kože koja je upravo izbodena iglom, ne može da ide puder (kad sam prvi put otišla na mezoterapiju nije mi na pamet palo da direkt posle nje ne treba da odem na feniranje, pa me je moja dr pogledala kao da sam pala s Marsa pošto od mene štreberke nije očekivala toliku neosvešćenost). Slično tome, ljudi ne razmišljaju o tome šta neka intervencija, koliko god blago delovala, zaista radi.
Često pitanje “da li može da se ne vidi ožiljak od operacije?” pokazuje jednako nerazumevanje. Sečeno tkivo je sečeno tkivo. Tačka. Ožiljak može da bude gotovo neprimetan golim okom ali je tu, koža pamti, baš kao i tkivo ispod nje.
Modrice, oticanje, reakcije na supstance ili procedure potpuno su normalna stvar. Individualne su ali su uvek tu. Reakcije dijametralno suprotne od očekivanih takođe su realnost, isto kao i nepostizanje nikakvih rezultata.
Ja sam pomalo surova i lično verujem da onaj ko ne može da podnese da pogleda nemontiran video ili bar fotke oporavka procedure koju se sprema da uradi, ne treba ni da je radi. Neprihvatanje ove vrste informacija je jasan znak neprihvatanja rizika (a čini mi se, često, i pomešanih lončića).
Ne možete da podnesete foto crvene opečene kože koja se ljušti? Onda Fraxel i slični laseri nisu za vas. Tek kada shvatite koliko neke stvari jesu agresivne, svatićete šta je potrebno za vidljive rezultate (a u konkretnom slučaju lasera postaće vam i jasno zbog čega je sunce a big no no i dugo nakon procedure).
Snimak rezova u kosi i podizanje kože sa tkivom ispod nje vam tera želudac u usta? Ne približavajte se hirurškoj sali.
Budite svesni šta radite svom telu kako biste mogli da mu pomognete da se oporavi i kako ne biste vremenom preterali. Volite svoje telo i onda kada želite da ga promenite, a ako baš ne možete da ga volite (znam, nije uvek lako) razumite ga. Ne očekujte od njega da bude mašina koju ćete naštelovati bez posledica i nepredviđenih okolnosti.
Sa moralne tačke, nema neke razlike, ali estetske procedure nisu nikada bile i ne smeju nikada biti isto što i odlazak kod frizera.
