Saga o minimalizmu
Ne znam kako je sa vama, ali ja volim da čitam promo pisma koja mi stižu u inbox. Doduše, većina ljudi takvu vrstu pošte razumljivo sklanja u trash odeljak, dok meni to ponekad zaista ume da ulepša dan. Možda je to neka profesionalna deformacija, s obzirom da sam godinama kao copywriter i sam pisao slične personalizovane mejlove u ime klijenata, dok ih danas samo pasionirano čitam. Ono što sam primetio svake godine sve više i više, skromnost se kao kategorija vraća u modu, uglavnom ovih dana, oko praznika, kada šopingholija doseže svoju kulminaciju, pa vam se većina brendova sasvim logično obraća sa “less is more” ili “we do less”.
Minimalizam, odnosno jednostavnost kao stil, je odavno ušetao u naše živote. Toliko je dugo prisutan da se postavlja pitanje da li naposletku sve to postaje kranje demodé i da li je uopšte moguće biti sveden u vremenu surovog konzumerizma? Naravno da je moguće, samo vam je kao za sve, potreban čvrst karakter, s obzirom da odricanje postaje ultimativni luksuz. Ali, sve bi bilo u redu da minimalizam ne predstavlja samo još jedan vid vidljive potrošnje, način da se svetu pokaže šta sve niste kupili, odnosno spisak stvari koje ste stoički odbili da strpate u kesu.
Buy less. Choose well. Make it last.
Ako bismo bili skroz iskreni, biti minimalista nije nikakav zločin, naprotiv, u teoriji zaista zvuči “wow”, a na Instagramu izgleda itekako spektakularno kada svoj život postujete sa belim na belom. Međutim, ako se samo setimo CK reklamnih bilborda iz 90-tih na kojima Kate Moss sedi samo u farmerkama, s frizurom “tek sam ustala”, današnji minimalizam može da deluje pomalo naivno i preveziđeno. Sve zajedno, čini se da trenutni sledbenici ovakvog načina života više misle o tome da je to bio najsigurniji put da dođu do bilo kakvog chic momenta, da izgrade svoj stil bez stila, ne bi li uspeli da u svakom momentu preuzmu što manje rizika i ne naprave niti jedan pogrešan potez.
Voli sve što boli
Minimalistički način razmišljanja podrazumeva dosta homogen i pročišćen tok misli, ogoljen poput spavaće sobe u kome se nalazi samo jedan japanski madrac i lampa otkupljena na garage sale-u od propalog skandinavskog pisca: dakle, prestati trošiti novac na sve IKEA gluposti i svesti orman na nekoliko kašmirskih džempera. Opremiti se sa par komada ultra kvalitetnih belih košulja. Dekorisati stan bez kablova. Jedna saksija s palmom unutra je sasvim dovoljno. I naravno uvek izgledati našminkano, ali bez šminke. Zapravo sve što radite mora da bude usmereno ka tome da trošite neverovatnu količinu vremena i pažnje da izgledate kao da uopšte niste razmišljali o tome. U tom smislu dozvoljeno vam je da uživate u tačno 10 odevnih predmata u nešto drugačijim nijansama ili da pažljivo držite svoj potpuno beli ili ne daj Bože bež set za ručavanje na sasvim belim otvorenim policama, bez obzira na činjenicu što svako normalan zna koliko brzo se prašina stvara na njima, pa u nedostatku vremena morate da platite nekog da vam dolazi jednom nedeljno u generalno čišćenje kuće. Međutim, nije li zgodno pretvarati se da je ovo nekako plemenit i moralno pozitivan način da se potroši novac. Em imate kvalitetnu #sundayfunday fotografiju svog nedeljnog ručka, em ste pomogli nekom bez posla da preživi. Touché!
Ukratko, u poslednjih 10 i više godine godina, ljudima je prodat ovaj čudni, ne baš toliko logičan, ali svakako jedan od mogućih odgovora na hiper-potrošački, kapitalizam u poznim godinama, s obzirom da se minimalizam danas shvata kao neka vrsta religije, savršen dodatak kulturama joge i hladno ceđenih sokova, koji podrazumeva sve u svemu, jedan spartanski, asketski život okrenut duhovnosti i spritualnosti, kojima se posvećujemo najminimalnije moguće.
Pamet u glavu!
Kao i u svemu, postoji million varijacija na celokupnu minimalističku scenu, pa tako možete da stavite sve svoje stvari u jednu kutiju, da živite u maloj kući ili kombiju, da odete u šumu i vodite društveno-aktivistički život, s obzirom da morate da siđete do reke da operete svoj donji veš. Načina je mnogo kako lako možete da uđete u začarani krug i svedete svoj život na basic stvari, međutim svaki od ovih pravaca ponaosob, čini se, ima jedan prikriveni, nejasni i nikad izgovoreni prizvuk superiornosti: mi smo bolji od vas koji trošite novac, iako ga i mi trošimo. Ali, pametno!
Poenta je u tome što su parametri takve duhovnosti i svođenja života na hardcore isposništvo, zapravo providno lažni i predstavljaju istu vrstu površine poput bilo kog drugog konzumenta koji sa zadovoljstvom šeta svoj ulov na Nedelji mode ili se baškari u svojoj prekićenoj kući u kojoj više ne može da se prolazi od stvari. Očišćenost prostora ili pak umerenost u izboru boja, nošenje crnog i kad nije nužna žalost, ne predstavlja zapravo nikakav alibi, jer minimalizam bez ikakvog razumevanja i razloga predstavlja samo još jedan dosadni proizvod koji svako može da kupi.
Čak i ako nema para.
