Ne znam kako je kod vas ali ako je i tu u toku biranje krilatice za ovu godinu iz pakla, ovaj jednočlani žiri je prilično siguran da nagrada za moto 2020. može lagano da ode za “sutra ništa neće biti kao što je sad…”. Nastavka što se tiče “a sutra i ja mogu da iskomplikujem sve, da se udam, slomim nogu i da rodim blizance”, nije da se hvalim, ali mislim da imam sličnog talenta da doprinesem dodatnoj komplikaciji, mada mi se čini da od ponuđenog najpre mogu da slomim nogu. Ili da mi je, kako stvari stoje, slome oni koji bi u normalnom, ne čak ni idealnom, društvu trebalo da čine da se osećam sigurno. Bilo kako bilo, jedno je izvesno – jul nije isti kakav je bio jun, neće verovatno ni malo ličiti na avgust, niti će pak ovaj na septembar, a sa čime će nas dočekati i počastiti decembar pojma nemam i bojim se i da pomislim. Ko preživi pričaće. Čak nije ni metaforički. Niti se šalim.
Primećujem da se unaokolo opet sve češće zapitkujemo “kako si”, “kako je”, “kako ide”. Ne znam kako ide i šta tačno kad sve ne samo što stoji, nego ako igde ide, ide unazad i to decenijama, ali šta znam, valjda se misli na dane i život onako uopšteno. I okej, to je verovatno jedino i smisleno pitati sad kad nam gori i u glavama i u stomacima i pod nogama. Opšte pitanje, pa svako preciznije pokaže tamo gde ga najviše boli. Korektno, a još uvek tvrdim i preko potrebno, iako ovaj put lično nemam ništa da priložim takvim razgovorima, jer nažalost nemam aposlutno nikakav odgovor. Ja nisam društveni ekspert, niti analitičar političkih pitanja i dešavanja, još manje sam medicinski stručnjak, ali moje skromno mišljenje je da sve stvarno odlazi dođavola, i da mi je uprkos gotovo nepresušnoj dozi entuzijazma, svega već previše. I ne ni ovog od danas, niti ove nedelje niti prošlog meseca, nego što bi se reklo: nakupilo se. I mogu da prodiskutujem, mogu da argumentujem, mogu da debatujem, ali ono što obično znam najbolje, a to je kako se osećam, sad nikako ne uspevam da verbalizujem. Ne znam kako sam i ne umem ni da objasnim.
jul nije isti kakav je bio jun, neće verovatno ni malo ličiti na avgust, niti će pak ovaj na septembar, a s čime će nas dočekati i počastiti decembar pojma nemam, bojim se i da pomislim. Ko preživi pričaće. Čak nije ni metaforički. Niti se šalim.
U pokušaju da malo odmorim mozak, i razmotrim ovu iznenadnu nemost, razmišljala sam pre neki dan koliko je jezik važan i kako su bogati narodi koji imaju te prelepe, drugim jezicima nepoznate, reči. Kako li je magično da samo kažeš nekome da te opucao “fernweh” bez toga da moraš da objašnjavaš koje sve nostalgije, čežnje i neizdrži kojima ne znamo ime staju u to. Ili kako samo kroz “hoʻoponopono” možemo nekoga osloboditi svih tereta, svih grešaka prošlosti koje ga muče. Kako se njome istovremeno i izmiruje i oprašta i preuzima deo krivice, i kako se kroz jednu jedinu reč kaže sve najlepše što imamo da ponudimo nekome. I “žao mi je” i “molim te, oprosti mi” i “hvala ti” i “volim te”. Ima nekih naroda koji imaju neverovatnu sreću da znaju kako da nazovu nešto što je neprevodivo u reči. I dok neko ume u jednoj reči da opiše onaj predivni lenji osećaj posle nedeljnog ručka, kad si i sit i zadovoljan i srećan, okružen onima koje najviše voliš pa malo ćaskate dok se izležavate i dok vas lagano stiže popodnevni umor, mene su stigle sve reči i negde se zaglavile.
Ja nisam društveni ekspert, niti analitičar političkih pitanja i dešavanja, još manje sam medicinski stručnjak, ali moje skromno mišljenje je da sve stvarno odlazi dođavola, i da mi je uprkos gotovo nepresušnoj dozi entuzijazma, svega već previše.
Ja najiskrenije ne znam kako sam, jer ne znam kako se zove ono stanje kad ti je muka što reči više ne znače ama baš ništa, jer se njima razbacuju tako bahato i neodgovorno da ih sve više obesmišljavaju, i izlizuju i ni u jednu ne veruješ, i na svaku izrečenu me malo jače preseče u stomaku i malo više zasvrbe koferi da se spakujem i odem bilo gde ne okrećući se. Koja je reč za ono kad ti je dosta isprazne retorike onih koji neprestano pričaju i uluđuju, koja me i vređa i mentalno zlostavlja, ali me jednako bole i sva ćutanja onih drugih koji bi i imali šta da kažu samo što ih traume besmisla i uzaludnosti stižu brže nego što izlaze reči? U šta staje to što sam odjednom neverovatno ljuta na moje što nisu otišili kad je trebalo, i napustili ovo šta god da je od države, što jede i samu sebe i proždire svoju decu, i što su dopustili da gledaju isti scenario verujući da ne može zauvek da bude sranje? Brzo me potom preplavi još neverovatnija zahvalnost što su takvi idealisti kakvi jesu. Šta su pa oni uopšte i krivi, što su radili kako najbolje umeju, i prvi izlazili na ulice kad god su verovali da nešto ima smisla? Što se to još brže obesmislilo, to je već druga priča. I zapravo, zašto ja lično nisam uradila ništa drugačije? Zašto sedim i kritikujem sve što je loše, a loše je sve, čekajući da neko drugi vodi moje bitke čisto da imam u koga da uperim prstom kad sve propadne?
Treba mi nešto dovoljno snažno da bude sinonim za sve ovo što osećam simultano. Za bes i tugu i razočaranje i nemoć i nadu i mučninu i strast i strah i zgroženost i oBespravljenost i rastrzanost i izgubljenost u jednom.
Kako da imenujem to što se istovremeno i razočaram u sebe i razbesnim do srži na sve laži, brutalnosti, cenzure, represije, sistemsko zastrašivanje, usavršene psihološke igrice, manipulacije, uslovljavanja koja trpimo, pa puna revolucionarnog zanosa izađem na ulicu, ne samo da srušim sistem nego da pojedem svet. Al’ tamo, uprkos dobroj volji i puno želje, ipak ne mogu do kraja da romantizujem promenu i pobedu, jer mi se čini da će za ovo ipak biti potrebno vreme. A ne znam baš koliko ga imamo dok vatra ne splasne. Ali okej, polako, barem smo negde krenuli. Onda sam malo i ponosna što konačno jesmo, ali i zgrožena i ukočena nad svim nasiljem kojim se na to odgovorilo. Pa me nerviraju i ovi što kažu da mora borbenije, i ovi mirotvorci što zasipaju cvećem, jer ne mislim da je i jedno od ta dva rešenje, ali je to ništa koliko me tek izlude kosovski božuri, antivakseri ili ultra-desničari koji će svaki protest pokušati da pretvore u platformu za svoje mitomanije, teorije zavere i neofašističke proglase. Sori not sori, ali stvarno se ne borimo za iste stvari, nikada nismo nikada i nećemo. E onda klonem totalno, jer ne znam više kuda i kako sve urazumiti, i vrti mi se u glavi. Klonem i jer sam umorna od trauma staklenog zida. Svuda naokolo se sve koliko toliko dovodi u normalu, a mi em u vremeplovu, em još sa brojkama koje samo šibaju. Kao po običaju, „srećne ljude“ i „bolji život“ gledamo samo iza stakla. A sve to vreme me ne napušta strah. Užasan strah da će neko blizak biti sledeći, jer ljudi umiru i nemam predstavu kada će to prestati.
I tako svaki dan u krug. Nekada centrifugu provrtim ili bolje reći prevrti ona mene, za pola sata, nekada mi treba dan. Ali svaki dan ustajem i tražim nove reči, jer ove stare više nisu dovoljne. Treba mi nešto dovoljno snažno da bude sinonim za sve ovo što osećam simultano. Za bes i tugu i razočaranje i nemoć i nadu i mučninu i strast i strah i zgroženost i obespravljenost i rastrzanost i izgubljenost u jednom. Tek kad to nađem, možda možemo da ćaskamo kako je, kako ide.
