Svima je poznato da nam na dnevnom nivou misli šaltaju posvud, od važnih, poslovnih i porodičnih situacija i informacija koje moramo da rešimo, preko najnovijih pesama kojima smo opsednuti i koje jednostavno ne žele da nas napuste do memova koji nam flešuju po glavi u neobičajenoj dinamici. Rečju, ima tu svačega što nam okupira misli, i prilično je važno kako taj “materijal” koristimo i kontrolišemo i šta uopšte u misaoni prostor puštamo. Neka od novijih istraživanja pokazuju da gotovo 10% naših misli podrazumeva i neku vrstu poređenja sa drugima. To možda ne zvuči preterano dramatično u pogledu procenata (mada da se razumemo nije ni malo) ali je zapravo prilično problematično jer je konstanta na dnevnom nivou i znači da živimo u stalnom stanju svesnog ili nesvesnog poređenja sa ostalima u pogledu izgleda, privlačnosti, zarade, uspeha, ostvarenosti i svih dugih kategorija koje mogu da se izrode.
Teorija o društvenom poređenju, to jest teorija prema kojoj pojedinac određuje svoju društvenu i ličnu vrednost u odnosu na druge i u skladu sa tim koliko odskače od njih (u pozitivnom ili negativnom smislu) je poznata još od sredine XX veka kada ju je uspostavio psiholog Leon Festinger, a dosta je relevantna i danas. Drugi (ljudi koji nas okružuju) su prvo najbliže „oruđe“ kojim možemo da procenimo svoje (ne)uspehe, ali uprkos tome što nam dolazi logično i gotovo i prirodno, ne znači da to i treba da činimo. Istina doduše, takva poređenja nekima budu i korisna, jer im daju dovoljno motivacije da napreduju i grade se, težeći da budu kao neko ali u većini slučajeva se završi sa osećanjem dubokog nezadovoljstva, osećanjem krivice i nedovoljnosti. Uostalom bilo da šteti ili koristi, činjenica jeste da je u suštini nepotrebno, jer kao što japanski monah Ogui (Sensei) kaže: “Cvet se ne takmiči sa cvetom pored sebe, on samo jednostavno cveta”. Zato, ukoliko vas uhvate napadi poređenja i misli o nedovoljnosti, predlažemo tri sjajne taktike za neutralisanje istih.
1
Umesto sa drugima poredite sebe sa sobom
Posmatrati sebe iz isključivo kritičke perspektive, davati sebi minuse i preispitivati svaki potez pitajući se “zašto to nisi ranije/brže/bolje?” je jedan od najjednostavnijih hobija kog svako može da se prihvati koliko odmah. Svi znamo da smo negde fejlovali, svi imamo zadatke kojih smo se prekasno uhvatili i uspehe koji su možda mogli da dođu ranije, i ako želimo time da se bavimo, kamenja za bacanje na samog sebe ima koliko volite. Ono što nije tako jednostavno i za šta su potrebni vreme, strpljenje i puno ljubavi prema samom sebi (što je nešto što bi valjalo vežbati umesto samokamenovanja) je zapravo naučiti kako da hvalimo sebe i kako da budemo ponosni na sve što smo postigli. Umesto poređenja sa drugima (koji uzgred, gotovo uvek imaju drugačije i početne pozicije i trenutne situacija što u mnogome utiče na ishod) mnogo je produktivnije porediti se sa samim sobom. Samo smo mi krenuli iz sopstvene početne tačke i zato je baš dobro s vremena na vreme se zapitati gde sam bila/bio pre pet godina, a gde sam sad? Umesto na druge, obratiti pažnju na lični napredak. Primetni su. A dokle god kotrljamo napred, ima razloga da se bude i uzbuđeno i ponosno.
2
Ograničite vreme koje provodite na društvenim mrežama
Naleti zavisti, ljubomore, ili griže savesti što nismo uspešni kao neko drugi su i prirodna stvar i manje više niko nije imun na to. Međutim, s obzirom da ovakve misli suštinski ne koriste ničemu tu silu treba preusmeriti. Vratiti se na fabrička podešavanja i umesto „zašto ne ja?“ zapitati se „kako ja?“. Umesto isprazne zavisti, mnogo je em lepše em korisnije posmatrati uspešnije od sebe kao inspiraciju i razmisliti o tome šta se iz nečijeg primera može naučiti, i kako to primeniti na lično iskustvo, za najbolje moguće rezultate.