Više o neprofitnoj organizaciji Liceulice saznajte ovde!
Kada je reč o temama koje se tiču mentalnog zdravlja, mediji imaju jednu od najvažnijih uloga u informisanju javnosti i oblikovanju dominantnih narativa. Uprkos tome, javnim prostorom posredstvom medija i dalje kruže mnoge netačne informacije o suicidu, a na reprodukciju tih informacija utiče čitav niz kulturnih i društvenih faktora.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom proteklih deset godina u Srbiji se dogodilo 9.801 samoubistvo. Iako statistika pokazuje da se stopa sucida smanjila – tokom 2013. godine zabeleženo je 1.198 slučaja, dok je tokom 2022. godine 770 osoba preminulo od suicida – to ne umanjuje ozbiljnost problema i činjenicu da je stopa koja se beleži u Srbiji i dalje znatno iznad evropskog proseka.
Psihološkinja Teodora Vuletić smatra da je suicid kao tema nedovoljno i neadekvatno zastupljen, kako na polju naučne analize tako i u široj društvenoj raspravi. Ona konstatuje da je jedan od glavnih razloga koji dovodi do toga taj što je izuzetno teško razmatrati ovu temu na „racionalan“ način.
„Čini mi se da suicid nije tabu tema kao nekada, ali to ne znači da su ljudi prestali da imaju otklon prema njoj. U poslednjih nekoliko godina primetan je trud stručnjaka da utiču na javnost da se smanji stigma u vezi s psihičkim tegobama, te deluje kao da je taj apel u izvesnoj meri urodio plodom. Mnogo više se govori o ovim temama i ljudi se češće obraćaju stručnjacima za pomoć“, objašnjava ona.
Značajnu ulogu u otklanjanju predrasuda o suicidu mogla bi imati sama porodica. Prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) o zdravlju mladih, sprovedenom 2021. godine, 58,9% ispitanika kaže da od porodice dobija emocionalnu pomoć i podršku, a 41,5% može s porodicom da priča o svojim problemima.
Međutim, porodica nije uvek i nužno samo mesto podrške. „U svom dosadašnjem iskustvu mogla sam da primetim da je u mnogim porodicama koje su imale slučaj suicida ova tema tabu. Bilo mi je potrebno vreme da razumem zašto je o tome toliko teško razgovarati, ne samo sa stručnjakom već i unutar porodice koja je doživela tragediju. Suicid sa sobom povlači vrlo teška osećanja, među kojima najintenzivniji uticaj na bližnje ima krivica“, kaže Vuletić.
Prema pomenutom istraživanju KOMS-a, 52,7% ispitanika koristi internet pretraživače kada traži informacije u vezi sa zdravljem. Psihološkinja Vuletić smatra da su mladi posebno osetljivi na uticaje medija i društvenih mreža zbog razvojno očekivane emocionalne pobuđenosti, potrebe da negde pripadaju i da izgrade vlastiti identitet, te tvrdi da senzacionalističko medijsko izveštavanje samo doprinosi širenju stigme.
Na primer, ukoliko u medijima nailaze na detaljne informacije o osobi koja je počinila samoubistvo, njenoj porodici, životnim okolnostima, mestu gde se to dogodilo, romantizaciji njene životne priče ili oštroj osudi takvog čina, mladi mogu razvijati različite fantazije oko celog događaja, ali i izbegavati razgovor o sopstvenim teškim situacijama kroz koje prolaze.
Da u izveštavanju o pojedinačnim slučajevima suicida nema apsolutno nikakvog javnog interesa slaže se i novinarka Jovana Gligorijević.
Govoreći o tome kakvu ulogu mediji mogu imati u komunikaciji s mladima, ona objašnjava: „Kod ove teme nije ključno da mediji razumeju jezik mladih, pa ni različite forme njihove komunikacije, već je bitnije da razumeju problematiku mentalnog zdravlja i mentalnih problema. Rastužuje me to što su obuke i smernice za izveštavanje na ovu temu široko dostupne, što imamo stručnjakinje i stručnjake uvek voljne da nas nauče kako da ne pogrešimo u izveštavanju, ali mediji te resurse ne koriste jer prioritet nije publika i njen interes – nego klik.“
„Većina medija sve žrtvuje, jer od publike želi samo jedno: taj mali pokret rukom zvani ’klik’, nebitno je šta sledi posle“
„Zato stvarno verujem da su to tzv. krvavi klikovi i da su mediji ponekad saučesnici u stradanju sopstvenih čitalaca.“
Govoreći o novim medijima, Gligorijevićeva preporučuje potkast Dva i po psihijatra, koji ne proizvode medijski radnici već psihijatri, a na način zanimljiv i razumljiv širokoj publici, ali i odgovoran. Sa druge strane, što se tiče tradicionalnih medija, dodaje da je jedini značajan napredak taj što se uz svaki sadržaj na ovu temu često objave i telefoni na kojima se može potražiti stručna pomoć.
Da bismo stvorili okruženje u kome se otvoreno razgovara o različitim emocionalnim izazovima, ključno je da mladi dobiju raznovrsnu podršku kada je u pitanju briga o njihovom mentalnom zdravlju. O tome govori novinarka i osnivačica incijative „Za tebe #vaznoje“ An Mari Ćurčić. ,,Nedavna istraživanja sprovedena u Srbiji pokazala su da strah od nerazumevanja, osude, stigme i dalje u znatnoj meri utiču na to da li će se neko obratiti za pomoć kada mu je ona potrebna. Zato je izuzetno važno da i kao pojedinci, i kao društvo u celini radimo na rušenju predrasuda, negativnih stereotipa, mitova, da se međusobno osnažujemo, edukujemo i zaista shvatimo da je uz odgovarajuću podršku i pomoć prevencija suicida i te kako moguća“, kaže ona.
Inicijativa „Za tebe #vaznoje“ okuplja ljude koji ruše predrasude, koji poručuju „da je okej da ne budemo okej“, ali da, kada se osećamo tužno i usamljeno, ipak nismo sami. Inicijativa je započela s radom na društvenim mrežama, a sada osnovna Fejsbuk grupa broji preko 21.000 članova, i na njoj se gotovo svakodnevno javljaju mladi kojima je potreban razgovor.
Skoro 40% pratilaca inicijative na društvenim mrežama čine mlade osobe, od mlađih do starijih adolescenata iz čitavog regiona. An Mari Ćurčić ističe da je raduje što je inicijativa prepoznata kao bezbedna zona, ali da je to u isto vreme značajan pokazatelj kako su neophodni neuporedivo dostupniji sistemi psihosocijalne podrške u zajednici.
Nju ohrabruje činjenica da su mladi otvoreniji i zreliji u prihvatanju važnosti tema koje su u vezi s mentalnim zdravljem, kao i to što je sve veći broj omladinskih organizacija koje se bave ovim temama. Ipak, kada je u pitanju sistemska podrška kroz obrazovni sistem, misli da država još uvek ne prepoznaje važnost saradnje s nevladinim i aktivističkim sektorom, koji i te kako imaju šta da joj ponude.
Psihološkinja Teodora Vuletić ističe kako je pitanje mentalnog zdravlja ujedno i političko pitanje, te da samo po sebi zahteva sistemsko rešenje. „Iako napori postoje i mnogo toga je predloženo u ovogodišnjoj nacionalnoj strategiji za mlade, čini se da se ka zadovoljavajućem razrešenju krećemo veoma sporo. S obzirom na to da je izazovno koordinisati sve relevantne državne institucije, projekti koji se tiču smanjenja predrasuda i rada na prevenciji mentalnih oboljenja neretko spadnu na udruženja i nevladine organizacije, koje rade odličan posao dok imaju entuzijazma i sredstava“, dodaje Vuletić.
U KOMS-ovom Istraživanju zdravlja mladih, više od trećine mladih (34,2%) navelo je da su im bile potrebne usluge psihologa i psihoterapeuta u proteklih šest meseci, a da nisu zatražili nikakvu pomoć.
Psihološkinja Vuletić daje savet kome da se mladi obrate kad im je potrebna pomoć. „Najjednostavnije je obratiti se onome ko je najbliži, a ko je spreman da sasluša. Ukoliko to ne mogu da budu prijatelji i porodica, mladi se mogu javiti školskom psihologu ili pedagogu, ali i lekaru opšte prakse. Mnogi od njih nemaju veštine kliničkog psihologa ili psihoterapeuta, ali mogu mladoj osobi da preporuče kome i gde da se javi.“
„Nažalost, govoreći iz iskustva psihoterapijskog rada s mladima, ovaj proces ne funkcioniše uvek najbolje i neretko se zaustavi na nekom od prvih koraka, što zbog negovanja strogog medicinskog pristupa mentalnim poteškoćama, a što zbog zanemarivanja ozbiljnosti doživljaja te mlade osobe“, kaže ona i dodaje da je izuzetno važno i da stručnjaci iz raznih oblasti komuniciraju međusobno kad je ova tema u pitanju, te da konstantno usavršavaju svoje veštine i rade na svojoj empatičnosti.
„Pored svega navedenog, postoje besplatna savetovališta za mlade pri raznim organizacijama, koja dugo godina unazad uspešno pružaju psihološku pomoć i podršku. Međutim, osnovni problem s kojim se mladi suočavaju jeste taj što ne znaju gde mogu da se raspitaju o tome kako da potraže pomoć i koju vrstu pomoći da traže. Zato je ovu temu neophodno obrađivati u školama i na fakultetima, odnosno edukatovati mlade o mentalnoj higijeni i uputiti ih kome, kada i kako da se obrate kada imaju potrebu za tim“, zaključuje Vuletić.