Jedno je pitanje starije od svih drugih – može li umetnost da promeni svet? U Bitef teatru je premijerno izvedena predstava Prima Facie, australijske autorke Suzi Miler. Ova monodrama nije samo intimni portret jedne advokatice, već društveni komentar o pravima, predrasudama i sistemima koji često padnu na ispitu u suočavanju sa stvarnošću. Glavni lik, Tesa Ensler, mlada i uspešna braniteljka, prolazi kroz tešku i kompleksnu transformaciju kada postane žrtva seksualnog nasilja. Na sceni, Maša Dakić hrabro ulazi u dubine Tesine psihologije, iznoseći na scenu njen prelomni trenutak kada preispituje sve u šta je verovala, dok shvata da sistem kojem je služila ne pruža pravdu koju je očekivala.
Sa surovom iskrenošću i intenzitetom, Maša prikazuje Tesine unutrašnje borbe, strahove i nezamislivi bol, sve dok se pred očima publike ne razotkrije krhki svet jedne žene sa pravom na istinu, bol i pravdu. O ovome smo pričali sa producentkinjom i glavnom glumicom jedinstvene predstave – na repertoaru još samo nekoliko puta: 12, 17, 25. i 26. novembra.
Producentski aspekt svakog umetničkog projekta – od inicijalne ideje do postavljanja na scenu ili snimanja prvih kadrova – često je potcenjen. Ali, producenti su ti koji nose promenu. Maša Dakić to dobro razume, i dugo je kontemplirala preduzimanje takve vrste odgovornosti. Ipak, kako kaže, za to je bilo potrebno da u projekat zaista veruje. I tek kada je na sceni Brodveja pogledala Prima Facie, znala je da je to komad koji srpska publika treba da pogleda – i za koji se vredi boriti, dok do toga i ne dođe.
Međutim, specifična tematika teksta na kojem je zasnovan, te osetljivost konteksta u kojem je trebalo proizvesti predstavu, za Mašu je podrazumevalo mnogo istraživanja, pripreme – faktografske i lične, psihološke.
„Dokumentarno stvaralaštvo me oduvek više zanimalo, jer često podrazumeva dva ekstrema – na jednom kraju je faktografija, a na drugom umetnička obrada teme koju treba predstaviti na pravi način, da bi publika mogla da se poveže sa njom. Posebno u ovom slučaju, kada sam kroz predstavu želela da iskažem svoju podršku koleginicama, morala sam da pristupim bojažljivo, sramežljivo.“
Režija Anje Suše u Prima Facie suptilno kreira atmosferu koja uvlači u Tesin svet gde su emocije, svetlost i senke jednako važni kao i reči. Bitef teatar postaje mesto gde se gledaoci suočavaju sa suštinom pravednosti i etike, propitujući svoja uverenja kroz priču koja se ne plaši da bude bolno direktna. Od samog početka, Maša je znala da je Anjin rediteljski senzibilitet
Prima Facie nije samo predstava o jednoj ženi ili jednom pravnom slučaju. To je priča o ženama koje ćute, o advokatima koji preispituju svoje ideale, o društvu koje balansira između zakona i pravde.
„Hrabrost. To sam ja dobila igrajući ovu predstavu. Kroz lik Tese, stekla sam samopouzdanje koje ranije nisam imala. Dala mi je hrabrost da kažem – ja ne bih to tako. Zavolela sam sebe – svoju ženstvenost.“
Komad podseća da sistemska rešenja često zaboravljaju ljudski faktor. I dok se Tesina borba odvija pred očima publike, svako ko sedi ispred scene biva suočen sa pitanjem – da li je pravo univerzalno ili uvek nosi lični, subjektivni pečat?
A kako reaguje publika? „Muk. Posle svakog izvođenja, desio bi se muk publike, koji nisam prepoznavala od ranije. Reakcija bi izostala i ja sam se pitala – šta to znači? Ali, vrlo brzo sam shvatila da ta tišina zapravo znači punu koncentraciju publike. Nadam se da je njima to vreme u pozorištu pomoglo da razumeju – šta može, a šta ne može. Publika mi je ugrejala dušu.“
Prima Facie podstiče da osetimo taj konflikt iznutra, da se suočimo sa pitanjima koja retko imamo hrabrosti da postavimo. Ova predstava je više od teatra; to je poziv na dijalog, na preispitivanje i, možda, na promenu.
Foto: Marko Krunić, Marija Mitrić, Nebojša Babić