Sarah Blakley – Cartwright, poznata američka spisateljica, odlučila je da podeli sa publikom 6 filmova koji su inspirisali njen poslednji roman, Alice Sadie Celine. Knjiga je objavljena krajem prošle godine, višestruko je nagrađivana, a popularnost širom sveta stekla je zbog glavne junakinje – žene koja započinje aferu sa najboljom prijateljicom svoje odrasle kćerke.
Radnja romana koji je napisala Sarah Blakley – Cartwright dešava se tokom nekoliko decenija, a istražuje izazove i lepotu majčinstva, toga biti ćerka i prijateljstva – kao i sledećih 6 filmova koje spisateljica izdvaja.
Ako želite da slušate audio – knjigu od Sarah Blakley – Cartwright, oduševiće vas činjenica da je čita glumica Chloë Sevigny.
Filmovi o majkama koji su inspirisali Sarah Blakley-Cartwright
Paralelne majke, 2021, Pedro Almodovar
Ova neverovatna priča o zameni na rođenju oslanja se na sporednu priču lika koji igra Penelope Cruz, koji se bori da ekshumira člana porodice iz masovne grobnice, nakon što je bio ubijen od strane falangista na početku Španskog građanskog rata. Ono što posebno voli Sarah Blakley – Cartwright u vezi sa ovim filmom jeste tematika antiimperijalizma koja odjekuje glavnom pričom o dve žene i njihovim (otkrivenim) tajnama.
Film je, kao i svako Almadovarovo ostvarenje, visoko estetizovano – Anna, jedna od glavnih junakinja, nosi sportsku odeću brenda Miu Miu. Almodóvar u ovom filmu istražuje majčinsku privrženost i pitanja viktimizacije i kontrole, tajne i posledice traume.
Beli oleander, 2002, Peter Kosminsky
U vođenoj naraciji, junakinja Astrid vodi nas kroz psihološki intenzivan period koji sledi kada njena majka, prelepa žena koja je sociopata, ubije svog dečka. Imamo niz uzastopnih portreta domaćinstava dok Astrid skakuće iz doma u dom unutar sistema hraniteljstva, podnoseći različite oblike zlostavljanja. Ona ili pokušava da se uklopi ili reaguje protiv različitih domaćinstava. Na kraju, iako stari izvan sistema, Astrid ne uspeva da se oslobodi stega svoje majke. Sarah Blakley-Cartwright kaže da je to tema koja je posebno interesuje i koju voli – razočaranje u ludilo, bez obzira na to koliko lepo bila upakovano.
Odlična je glumačka postava, s Renée Zellweger i Michelle Pfeiffer koji unose veliku snagu u svoje uloge.
Šta je Mejsi znala, 2012, Scott McGehee i David Siegel
Sarah Blakley-Cartwright kaže da joj se dopada priča o zamenskom roditeljstvu, a napisao ga je njen otac. Baziran je na istoimenom romanu Henryja Jamesa. Bogato emotivno istraživanje filma postiže se kroz prizmu deteta uhvaćenog između svoja dva razvedena roditelja. Izvanredna izvedba deteta oživljava izvanredni scenario.
Showing Up, 2022, Kelly Reichardt
U ovom intimnom isečku iz života, velika Michelle Williams je vajarka koja pokušava da pripremi novu izložbu dok istovremeno plaća račune, što dodatno otežava činjenica da ima posao u administraciji, a da joj je šef njena majka. Ona naizmenično mrzi i voli umetnice oko sebe. Sarah Blakley-Cartwright, koja je živela u Oregonu četiri godine na početku svojih dvadesetih, voli ovu teritoriju. Ako je ovo parodija na tu kulturu, onda je to parodija na najnežniji način. Spaseni golub je platforma za teme zatvora i leta, izbegavajući pritom preterano nametljivo značenje. To je varljivo skroman portret nekoga ko pokušava da ostane u svojoj stazi dok se zbunjenost života odvija oko nje.
I ja tebi kevu, 2001, Alfonso Cuaron
„Y Tu Mama Tambien“ iznosi mnoge teme kojima je zaokupljena Sarah Blakley-Cartwright. To su samoodređenje, teret prošlosti, istraživanje identiteta, prolazne veze, privremeno ja, mladalačke slobode. Veza pre, tokom i – što je za nju, kako kaže, najuticajnije, nakon ključnog gubitka – poverenja. Seksualna izdaja, prelazeći granice klase i starosti. Seksi starije žene.
Film je vreo, sa dozom suvog humora koji se kreće na ivici ironije. Postavljen protiv novog liberalizma i demokratizacije Meksika, strah od smrti ovde nije onesposobljavajući već je katalizator koji pokreće sve.
Miljenica, 2018, Yorgos Lanthimos
U ovoj priči, muškarci su otpisani (to se takođe dopada Sarah Blakley-Cartwright). Stvari su ovde u rukama žena, konkretno u rukama Olivije Colman kao fragilne i hirovite kraljice Anne, stuba smešne strogosti. U srcu ovog trougla žena, nalazi se kraljičina perverzna, hirovita i promenljiva sklonost ka miljenicama, a u ovom slučaju to su dve velike glumice – Emma Stone i Rachel Weisz. Igre penjanja uz lestvicu za uticaj i dominaciju su tako demoralizujuće prepoznatljive, ali izražene sa takvim nepristojnim humorom, da gledalac zaboravi da gleda dramu koja se odvija u 18. veku.
