“NEKADA NISAM NI RAZMATRALA DRUGE OPCIJE, SADA MI TO ČINI KAO JEDINO ISPRAVNO”
Malo zaposlenih može da porekne da sigruno s vremena na vreme udovolje sasvim specifičnom sanjarenju: fantazija o otkazu. Priznajte, imate mejl u draftu, uvežbali ste govor, sve je spremno. A omiljena devojka otkaznih sanjara? Bridget Jones, koja trijumfalno napušta svoje radno mesto na zvuke pesme “Respect” Arethae Franklin. Nestvaran momenat.
Možda biste logično očekivali da se fantaziranje o otkazu u doba pandemije, potisnulo još dublje u zone romcom fantazije, ali… U aprilu, je prognozirano da bi milioni mogli da ostanu bez posla. Da li to znači da se ljudi grčevito drža svojih radnih mesta? Pa, ne baš. Čitava karantin situacija je dokazala da je za mnoge pandemija bila katalizator za “pandemijsko prosvetljenje”. Nedavno je BBC-jev Newsday program doneo novu statistiku i izveštaj u kom ekonomisti predviđaju talas otkaza koje će ljudi dati, i birati da ostanu kod kuće sa porodicama, ili promene karijeru ili se prosto penzionišu rano.
Mislila sam da će biti teško naći pojedince koji su samostalno napustili svoje poslove prošle godine, ali je tačno zapravo sasvim suprotno. Pandemija je donela promenu perspektive i prioriteta desetinama i desetinama ljudi. Imam prijatelje i kolege koji su se prebacili u frilens medije, ali poznajem i 60-ogodišnju baristkinju koja se povukla iz svoje dugogodišnje karijere, nakon godina i godina nagomilanih frustracija, i sada se edukuje da bude babica.Tu je i 27-ogodišnjakinja koja se nedavno povukla iz računovodstva nakon što ju je rad na daljinu promenio i povećao njeno nezadovoljstvo i umanio osećaj lojalnosti.
“Ukratko, mrzela sam taj posao dugo pre neko što se dogodila pandemija ali mi je ona istakla sve njegove mane- previše posla, malo izvora, i loš menadžment.” rekla je. “Kada imate puno distrakcija i stvari na koje trošite pare, onda trpite mnogo više sranja. Rad od kuće i okruženost prijateljima i porodicom, spajanje privatnog i poslovnog okruženja, mi je učinilo veoma očiglednim koliko sam bila nesrećna. Dok sam se ranije osećala krivom što razmišljam o drugim opcijama, sada mi se činilo da je to jedino ispravno.“
“KADA IMATE PUNO DISTRAKCIJA I STVARI NA KOJE TROŠITE PARE, ONDA TRPITE MNOGO VIŠE SRANJA.“
Za one kojima je bilo moguće da rade od kuće, remote kancelarija je donela mnoge slobode i benefite ali je takođe i rastvorilo granice i radno vreme učinilo dalekim sećanjem. Postali smo sami svoji šefovi, i postali smo nemilosrdni. To možda zvuči sebično, ali pitajte bilo koga ko je živeo u kancelariji celu godinu pre pandemije, da li je osetio usamljenost, stres i burnout i sva je prilika da će vam odgovoriti da na sva tri. Radostan triptih.
Tako, i nije neko preveliko iznenađenje da su sve veće brojke onih koji traže utehu u poslednjem činu otpora: reći „ne“. Godinama je dati otkaz bila ružna reč koja znači odustajanje i poraz, i koncept napuštanja jednog posla bez pronalaženja drugog, i odvoženje u sumrak, je bilo prosto i jednostavno nezamislivo. Finansijski posmatrano još uvek i jeste za mnoge, ali milenijalski majndset je već počeo da se menja i pre pandemije: Deloitte studija iz 2018. je pokazala da 43% milenijalsa planira da napusti posao u naredne dve godine, a 62% njih uopšte ni ne traži drugi fultajm posao. Iste godine, ja sam bila jedna od onih koji su dali otkaz bez plana o budućem zaposlenju. Moji roditelji su bili šokirani, ali od trenutka kada sam dala otkaz, jedino žalim za tim što to nisam uradila ranije.
Sada freelance travel spisateljica i urednica opisuje isto osećanje, uprkos nepredviđenim Covid okolnosima. „Uvek sam želela da radim za sebe, bilo je samo pitanje trenutka kada će se to dogoditi“ rekla je. „Nakon 10 godina, osetila sam se spremnom da skočim i zaronim. Ono što nisam predvidela je da će nastupiti pandemija dve nedelje nakon što sam predala svoj otkaz. U početku sam bila preplašena, a onda sam odlučila da vidim kako će sve da se razvija, da se prepustim, i od tada se nisam osvrtala. Sada, nikada ne bih razmatrala ni jednu drugu opciju osim da radim za sebe.“
Druga žena sa kojom sam razgovarala nije bila u mogućnosti da radi kao frilenserka, ali je svejedno dala otkaz, nakon osećanja da potpuno stagnira i ni malo ne napreduje. „Moj razvoj se zaustavio i to mi je najgora stvar- osećala sam to u svom telu, u mozgu, bilo je uznemiravajuće“ rekla je. „Strah je najveća prepreka ljudima da ostvare ono što žele i budu tamo gde žele i gde im pripada, tako da je sve zapravo u pobeđivanju strahova vezanih za otkaz, ali naravno imati na umu da je nečija finansijska situacija osetljivija nego kod nekog drugog“.
“SAMO MAŠINA NIKADA NE ODUSTAJE: POBUNITI SE ZNAČI BITI ŽIV.“
Ni kod jedne od mojih sagovornica nije bilo ni traga kajanju, i sveukupan zaključak je bio: ako si melanholičan i možeš da daš otkaz, daj ga. U junu 2020. spisateljica Ruby Tandoh je definisala vrline ovog poduhvata tačnije „umetnost odustajanja“, „umetnost davanja otkaza“ u svom delu za WeTransfer „Work Sucks, I Know’„. „Savetujem ljude da daju otkaz mnogo entuzijastičnije nego što ih ubeđujem da zadrže posao. To je nešto kao „ostavi ga“-jednostavan recept za ono što je pogrešno u svojoj suštini“ piše Ruby. „Samo mašina nikada ne odustaje: pobuniti se znači biti živ“. Njene reči zvuče jako proročki iz ove perspektive, i kao osnovni razlog za neočekivani porast pandemijskih otkaza. Bez slobodnog vremena, i sa hronično previše posla, dati otkaz je način da povratimo kontrolu. I još važnije, deluje kao šansa da uzmemo preko potreban odmor. I dišemo…
